Подгорица, Будва – Прво позоришно остварење Виде Огњеновић на будванском фестивалу „Град театар” била је представа „Кањош Мацедоновић” 1989. године, као савршено искуство за бројне посетиоце. Било је то невиђено бављење фолклорном грађом, без минимализације те грађе, без стереотипа у етничком простору. Била је то раскошна студија једног менталитета и одличан покушај да се Стефан Митров Љубиша приближи тадашњој публици.
Ове речи изговорила је професорка Божана Јелушић, говорећи о „Будванском кругу Виде Огњеновић” у наставку будванског књижевног фестивала „Ћирилицом”, чији су организатори Народна библиотека Будва и Удружење издавача и књижара Црне Горе.
Јелушићева је додала да је друга представа „Кањош Мацедоновић”, коју је Вида режирала за „Град театар” 2011. године, „била потпуно другачија”.
„Док је у првој представи гледалац могао препознати оптимизам пред стварношћу, 2011. године, Вида је померила тежиште и показала како изгледају мале средине, опаке и дволичне, бесмислено затворене и нарцисоидно загледане у себе”, додала је Јелушићева. „Те две представе у истом луку показале су не само Љубишу и његово дело већ су на неки начин биле и Видина аутобиографија.”
Говорећи о представи „Кањош Мацедоновић”, књижевница и редитељка Вида Огњеновић је казала да је овај комад доживела као „увелико исповедну литературу”.
„Не могу да кажем да је то отисак прста, или мој ДНК, али јесте утркивање мог погледа на свет и ја сам се послужила Љубишиним делом, као што се он послужио народном легендом. Ја сам најпре Кањоша спасила да буде плаћени убица и да убија Фурлана, да би се додворио Дужду и донео повластице свом малом полису у Будви и Паштровићима”, рекла је ауторка.
Представа „Кањош”, рађена 2011. године, „говорила је о нашем свеопштем расапу, о победи новца и неког другог критеријума живота и неких других циљева у животу, а то су брзи успеси, концентрација моћи новца и пре свега моћи уцене”, казала је Вида Огњеновић.
„Кањош је слојевита личност, разуман, окретан човек који добро познаје Млетке и њихове особине и уме да се према њима односи и да их надигра. Тај досетљиви човек, у представи рађеној 2001. године је губитник јер досетљивост више није у игри. Тражи се вештина, менаџмент, тражи се варалица”, додала је Вида.
О представи „Јегоров пут”, коју је радила по наруџби будванског „Града театра”, она је напоменула да је историјска грађа „о овом простору Паштровића необично занимљива и митоносна и понекад вам се чини, да су неки историјски догађаји и приче као мит измишљени, а нису”.
„За све што сам научила о овом и овим слојевима наслеђа, захвална сам др Мирославу Лукетићу и његовом делу. Разговори с њим су ме јако освестили. Дуго сам размишљала, како да Јегор буде драмска личност и одлучила се да напишем драму с његове тачке гледишта. Шта он види у месту у којем живи и у коме се заветовао на ћутање, на раскрсници пролазника и полазника”, испричала је бројној публици Вида Огњеновић. „Он ни са ким не говори јер је нем, али његова комуникација сазнања и читања овога света послужила ми је као драмска радња.”
Упитана из публике да ли би волела да њена дела чита већи број читалаца, Огњеновићева је одговорила да „нема писца који би желео да се ограничава на једно село, на један град, на једну републику јер сваки писац би хтео да буде писац својих читалаца ма где да су и ма на ком га језику читали”.
„Мене је на једној књижевној вечери, негде у Србији, неко питао јесам ли ја српска, југословенска или црногорска књижевница, на шта сам им рекла – ја сам антифашиста.”