МЕЂУ УМОВИМА

Излизала се дневна свјетлост као ђонови изношених ципела, па се скрила иза полица испуњених књигама, иза старих ормана и по мрачним ћошковима. На стакла и расушене рамове све више надире тишина теглећи за собом у унутрашњост библиотеке сепете сутона и вечерњег руја.  

Сједим за столом, загледан у ризницу словописја, у орјечене нарамке листова и корица клесаница. Гледам у прошлост давних вјекова и садашњост нашег доба. Чамим без осјећања за тренутак и вријеме у којем се налазим.  Штрецну ме мисао непослушна. Ослобођена, ненадано, скочи са чела, иза уха, или испод крагне, ко ће га знати одакле, и побјеже између рафова и полица.

Пратим је немирну и вижљасту, јури између шпалира пореданих свјетских умова. 

Са лијеве стране: Кафка, Хесе, Ремарк, Бронте, Зилахи, Андрић, Хандке, Селимовић...

Са друге стране: Достојевски, Толстој, Чехов, Пугачов, Петрарка, Јесењин, Лорка, Дучић, Шантић...

Зурим у великане, а они ћуте. Преживљавају догађаје са којима се хрваше и натоварени бременом сазнања одоше у вјечност. 

Погледи ми се утапају и остају на корицама. Занио се за мишљу, па лутам: мрачним градовима, улицама, уским калдрмама, далеким беспућима, дубоким ријекама, прашумама и широким степама Сибира.

Одједном она - мисао, ненадано загази у Шолоховљев „Тихи Дон“, а када исплива на длановима јој остадоше трагови „Игре пијеска и мјесеца“. Однекуда у сусрет јој дође „Ана Карењина“, прелијепа, њежна и саткана од свјетлости јутра и капи прољећне росе. Боже, да ли је то „Невјерна жена“, она иста о којој је Лорка пјевао?

Набрекле ми мождане поре, и у себи понављам, знам, ово је све само Кафкин „Процес“ и све је само имагинација, али опет никако не могу ону моју мисао да укољенчим. Шмугну ми иза полице, а тамо је дочекаше, разбарушених глава, Толстојеви  „Козаци“.

Цурећи јој вријеме и плашећи се да у њој не препознају „Нечисту крв“ о којој језикотвори Бора Станковић. Преплашена штрецну, али с надом опстанка, засу је и сакри Симовићева „Магла и мјесечина“. 

Негдје у  даљини, испред ње, назирала се „На Дрини ћуприја“ Иве Андрића.

Онда се она преобрази у малог црва и лагано, кврчећи се, тихо и без шума, да не пробуди на колац набијеног Радисава, пређе преко Мехмед-пашине задужбине и на другој обали нађе уточиште дубоко у „Коријенима“ Добрице Ћосића.

Настаде мук и мировање.

Питам се, ко је овдје „Идиот“? 

Опрости, Господе, о томе нека пресуди сам Достојевски!

 

 

 

Заокупљен свако собом, умови ћуте, слажу редове, догађаје, јунаке и књижевна дјела, а ја...? 

Ја, опсједнут том, мојом, мишљу, чудећи се куда ми побјеже?

 

Излизало се вријеме као стари ђонови. Истекло моје тиховање, а часови пропали у први сумрак као прсти ножни из подераних ципела. 

Са камене цркве одјекнуше звона, позивајући вјернике на повечерје и богослужење, а ја се вратих стварности присјетивши се Јунгових ријечи: „Позван или непозван, Бог је близу!“ и почех да прикупљам памет великих, док сам међу Умовима, док нисам изгубио мисао.

 

Аћим Тодоровић

 

20. март, љета Господњег 2020.