‒ Сада у свету живи око 300 потомака великог руског писца, а основном граном у родослову Толстоја сматрају се потомци тројице његових унука Илије, Олега и Владимира, који су између два рата живели у Србији, након Октобарске револуције, и које називају „српским Толстојима”. И Никитин прадеда Лав Толстој, чувени писац, био је члан Српске краљевске академије ‒ каже Љубинко Раденковић, дописни члан САНУ, са којим разговарамо поводом 25 година од објављивања, у Нишу, књиге „Језик словенске културе” Никите Иљича Толстоја.
Његова супруга Светлана Толстој је филолог и инострани члан САНУ
Већина „српских Толстоја” 2005. посетила је његов родни Вршац, поводом доделе назива једне улице по имену овог слависте. Тада су у том граду, где постоји Друштво српско-руског пријатељства „Никита Толстој”, први пут биле и његова супруга и кћерке. Ту је Никита, син морнаричког официра, завршио основну школу и са породицом прешао у Београд, завршио Руско-српску гимназију, једно време живео у Новом Бечеју, учествовао у НОБ-у и 1944. придружио се Црвеној армији. Филологију је дипломирао у Москви и у Београд поново дошао 1964. године.
‒ Језици и словенска култура били су његова стална преокупација. О томе сведоче и наслови његових дела, издатих за живота и оних које је супруга Светлана Толстој, постхумно приредила: „Словенска географска терминологија”, „Језик и народна култура. Огледи о словенској митологији и етнолингвистици”, „Словенска лексикологија и семасиологија”, „Огледи о словенској лингвистици”, „Огледи о словенском паганству”. Интересовала га је историја словенских књижевних језика и слика света у словенским речима и фразеологији, као и значење језика у паганским обредима ‒ наглашава Раденковић, научни саветник Балканолошког института.
Никита Толстој, заједно са сарадницима, радио је на вишетомном речнику словенске духовне културе и 1995. појављује се први том тог речника под називом „Словенске старине: етнолингвистички речник”. После његове смрти руковођење израдом овог дела преузела је супруга Светлана, па је оно завршено и објављено 2012. године, прича наш саговорник.
Никита Толстој запазио је да се у појединим словенским областима боље сачувала народна култура него у другим и одлучио је да је изучи и опише.
‒ Једна од таквих области било је Полесје на тромеђи Белорусије, Украјине и Русије. Три деценије на том терену Толстој је са сарадницима прикупљао огромну етнолингвистичку грађу. Од тог рада формиран је Полески архив у Институту славистике у Москви и настало је више књига, као што је четворотомна „Народна демонологија Полесја” или обиман зборник народних бајања овог краја ‒ наглашава Раденковић.
Додаје да је Никита Толстој обновио стари руски часопис „Жива старина”, окупивши велики број сарадника из словенских земаља. Једна свеска часописа посвећена је српској култури и већина сарадника били су Срби. Уређивао је и годишњак „Словенски и балкански фолклор”. Његових ученика следбеника, „толстојеваца” данас има на универзитетима Русије, у Украјини, Белорусији, Пољској, Србији, Бугарској, Француској, Белгији, Америци.
‒ На Никитину иницијативу кренуло се са припремом једнотомног издања на српском језику „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, пре него што је завршен петотомник на руском „Словенске старине: етнолингвистички речник”. Српско издање објављено је 2001, а руско тек 2012 ‒ наводи Раденковић.
Своју велику библиотеку Никита Толстој поклонио је Синодалној библиотеци у Москви. Имао је обичај да кључ од свог стана даје постдипломцима како би у његовом одсуству користили књиге из његове библиотеке.
‒ Пошто је већи део живота провео у оскудици, према речима супруге Светлане, са сваког пакета књига које је примао поштом, Никита је стрпљиво развезивао канап, да би га касније сам употребио при слању пошиљке. Било му је жао да канап пресече. Све Србе, који би му се јавили у Москви, прихватао је и гостио као да су му рођаци. О томе могу и сам да посведочим дружећи се са њим током боравка у Москви 1977–1979, и повремено у Београду каснијих година ‒ сећа се Љубинко Раденковић.
Светлана Толстој (1938) живи у Москви и члан је руске, српске и пољске академије наука. Имају две ћерке ‒ Марфу, научног сарадника Института славистике у Москви, која је студирала српски језик, и Фјоклу, познату водитељку на руској телевизији, која је дипломирала пољски језик.