ПИОНИРИ ЋИРИЛИЦЕ (Или о томе како се у вријеме окупације бранила ћирилица)

Од угла Балканске и Босанске (данашње Улице адмирала Гепрата) па, безмало, до угла Балканске и Немањине, протезало се највеће београдско двориште. У Балканској улици, са лица, били су дућани, претежно занатске радње (три абаџијске, капаџијска, месарска, столарска, сарачка), а иза њих, са дворишне стране, станови с двема собама или собом и кујном… Највећи број породица у дворишту имао је, тада, малу децу и она су давала тон атмосфери те велике скупине ни имућних ни сасвим сиромашних људи док рат није почео… Познато је да су аустро-угарске трупе, после жестоког бомбардовања, заузеле Београд најпре у јесен 1914. и да су дошле до Раље… У јесен је аустро-угарска војска потучена, из Србије је протеран „и последњи непријатељски војник“, а у Србији су остали заробљеници у плавим шињелима…

Кад је прошла још једна година, кад се, ваљда, могло и више да запамти у седмој години него у шестој, дошли су утисци о поновном уласку Шваба (тако смо их звали), а овог пута то више није била само аустро-угарска, потучена војска на Церу и Колубари, него, пре свега, немачка војска, она коју је цар Виљем послао да казни Београд и Србију. Та, моћна, војска је у јесен 1915. ушла у Београд и остала у њему до јесени 1918… Први „људски глас“ из непријатељског грла који је дете великог дворишта чуло на дан победоносног уласка Виљемове и Фрањине војске у Београд био је: „Schnaps!“ (ракија, прим. прир.) Та реч и тај глас су ушли и у уво и у душу… Деца из великог дворишта су, тако, запамтила долазак Шваба као руљу која гази и руши све испред себе… Међу онима који су у Београду први обешени била су и три дечака, један од дванаест и два од четрнаест година…

Окупирани Београд 1915. год.
©nspm.rs

Још пре него што су пошли у први разред неки дечаци су научили ћирилицу. Иза велике капије, на улазу из Балканске улице, била је, високо прикована, гвоздена табла. На њој је писало да је ту „забрањено мокрити и сваке друге нечистоће чинити“ и навођени су параграфи неких закона по којима се строго кажњавају прекршиоци прописа. Та табла била је први, незванични, буквар ћирилице. Ако је неко слово на њој и недостајало, деца су и та слова некако и негде открила. У првом разреду су, са учитељицом Даринком Лацковић, дечаци учврстили и допунили своје познавање ћирилице. А већ у другом разреду дошла је учитељица Ференц Палмар која, изгледа, није знала ћирилицу и на табли је писала само латиницом. Разуме се, тражила је да и ђаци тако пишу на својим таблицама. Та, како се представљала, царско-краљевска учитељица Ференц Палмар била је висока и увек врло уредно и лепо одевена. Имала је благ глас. Није, за разлику од управитеља у униформи, викала на децу. Напротив, увек се само смешила. Понеког је, ко лепо чита и пише, и помиловала. И својом појавом и својим понашањем придобијала је ђаке. Али су ти ђаци (да ли неком интуицијом, да ли на шапат мајки, тешко је рећи) и у њој гледали туђина, истог онаквог какав је, за њих, био управитељ. Они су учили и добро научили латиницу. Учитељица је могла да буде задовољна. Могла је помислити да ће њеној деци, будућим војницима Аустро-угарске Монархије, оно мало знања ћирилице изветрити из главе.

Главна улица и сједиште полиције у Чачку у окупираној Србији
© архива Градске библиотеке у Чачку

Можда? Ко зна шта је мислила? Али, вероватно, није ни помишљала да та иста деца, у тајности, ваде из неких полица и сандука неке старе књиге с пожутелим и од влаге убуђалим листовима и из њих, на ћирилици, читају песме о Краљевићу Марку и Милошу Обилићу. И, чак, да једни другима декламују те песме. Окупатор је, свакако, био чврсто уверен да се све решава притиском и утеривањем страха, а деца под окупацијом су врло рано сазнала да им је лукавство најбољи савезник, да окупатора можеш лагати ако му се не можеш јавно одупрети. Без школе свога народа, без очева који су били у некој далекој земљи, с мајкама полуписменим, деца су, ко зна којим све путевима, тражила и налазила упоришта можда и у неким једва ухватљивим речима око себе? А два писма, научена у првом детињству, уместо да буду добар почетак сазнавања о свету и животу, била су, у тим годинама, с једне стране оруђе туђе политике а с друге ослонац у одбрани свог националног бића.

Приредиo: Парохија Кравичка

Извор: Милан Ђоковић, Београд у сећањима 1900-1918., Српска књижевна задруга: Београд, 1971., стр. 211-222.

Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима.  ©Парохија Кравичка

https://hriscanskeprice.com