Још као дете, из „провинције“ смо долазили с великом радошћу у Београд да се дивимо главном граду своје отаџбине и јединој метрополи Србије и (тада) Југославије. Нашу личну радост, међутим, кварила су понекад „уска“ српска мисао која је празнила Србију, слабила Српство, и погодовала сецесионистичким намерама и појавама у самој Србији.
Ни данас није престало наше радовање увек кад се нађемо у Београду, службено или приватно. Неке наше најлепше љубави у „мужевству“ родиле су се у Београду. Нажалост, неке од тих љубави зу су се ту и завршиле. Но, оставимо „мужеске“ љубави овога пута по страни. Много нам је важније овога пута да говоримо о љубави према својој истинској метрополи у зидинама и људима Београда. Зашто смо увек волели (и данас још више волимо) Београд и његов „метрополитизам“ ми који волимо свој народ, језик, писмо и државу није много ни потребно објашњавати. Из те љубави према свом народу, језику, писму и Београду увек смо схватали зашто „аутономаштво“ у нашим условима делује неизбежно разбијајуће и по Србе, и по народ Србије, и по српски језик, и по српску ћирилицу и по српску државу.
Говорићемо о томе посебно на примеру затирања српске ћирилице и разбијању и „преношењу“ дела „Ћирилице“ – првог специјалног свесрпског удружења за заштиту ћирилице – већ у 90 одсто протераног српског писма и у Србији, које је, и непотребно и још више вишеструко штетно, замењено нимало случајно и у самој српској метрополи Београду, и у Србији и изван данашње Србије. Како се исказала чињеница у разбијању „Ћирилице“ и (делом) њеном „преношењу“ у Београд као лош пример како се кроз негативну „београдизацију“ снажно подстичу аутономашке и сецесионистичке снаге у Србији, које су биле велике и јаке, посебно од времена владавине Јосипа Броза, а и данас нису ништа мање и слабије. Чак су на примеру Косова и Метохије ижђикљале данас у много веће и никад нису биле ближе сасецању Србије и стварању нове „независне државе“ од дела Србије (а од кога ће бити много зависније него у Србији, мало ко не види).
Један (релативно нови користан „сајт“ лепог и речитог назива („Стање ствари“) објавио је 5. јануара 2015. неку врсту корисног позива на обједињавање ћириличара (бораца за враћање пуног живота ђирилици међу Србима, што је директно у складу и са Чланом 10. Устава Србије, који је 2006. и српски језик поново привео општој пракси у свету и језик Срба довео на „природно стање ствари“ – вратио је и језик Срба у једноазбучке стандардне језике, јер је „двоазбучје“ било уведено као велика подвала само Србима у Југославији с јасно изреченим и записаним циљем – да се „српска ћирилица постепено замени хрватском латиницом“). Текст тог позива на „Стању ствари“ гласио је „Предлог за акцију: Ујединити напоре за одбрану ћирилице“.
Лично смо се томе врло обрадовали, јер смо ми из „Ћирилице“ још 2012. написали један практичан текст о томе и сачинили смо неку врсту „скице“ како би могла гласити та „сједињена удружења за ћирилицу“. Није нам нимало сметало што се неко сетио после две-три године да ту идеју треба спровести у пракси. И сматрали смо да је неважно што смо ми то покренули, чак смо истакли у свом позитивном реаговању тим поводом да је неупоредиво важније ко ће имати воље, снаге и жеље да то спроведе у дело. А увек смо мислили и знали да разбијени ћириличари по посебим удружењима („свака вашка потпуно обашка“) немамо готово никаквих шанси да ћемо нешто озбиљно успети разједињени.
Онда смо се „дрзнули“ да (лично) предложимо нешто ново и конкретно у том смислу „обједињавања акција“, али и својих постојања. Предложили смо дан, време и место првог окупљања свих ћириличара, односно бар окупљања оних који су прихватили задужења да воде ћириличка удружења. За дан првог окупљања предложили смо четвртак, 29. јануар 2015. тачно у подне. Изабрали смо и место (Нови Сад из сасвим практичних, идејних, демократичких, па , на крају, и и политичких разлога, јер је све – и политика) и изабрали смо главни повод.
Повод је био сто година од првог општег ћирилицоцида међу Србима и првог уношења хрватске латинице уместо забрањене ћирилице под окупацијом Србије после 1914. године. Навели смо и други повод за окупљање баш тога дана – приказивање прве објављене књиге међу Србима која говори о свему томе под тачним а речитим насловом „Ћирилицоцид“. У позиву бисмо ставили да је ћирилицоцид био најпре окупацијски а затим се он претворио у домаћи ћирилицоцид (спроведен после 1954. године на 90 одсто хрватске латинице у језику некада сто посто ћириличких православних Срба.
На такав конкретан предлог добили смо један карактеристичан саркастичан одговор који је у складу с нашим насловом овде „Срби, ако нисмо хтели да чујемо Рајса, чујмо макар себе (на примеру „Ћирилице“)“. Пошто је то реаговање било кратко и то само с гомилом постављених карактеристичних питања, мислим да је важно да га овде пренесемо. Оно у целини гласи: „слободан млинаревић: 16. јануар 2015. у 23:39 @Д. Збиљић: Зашто би се окупили у Новом Саду? Колико удружења има у Новом Саду и да ли је нормално да се окупимо у Београду, где има више одговарајућих удружења (готово сва су основали наши ранији чланови) – Д. З.? Какве име везе са удруживењем ово што нам саопштавате. И зашто стално понављате СЈЕДИЊАВАЊЕ? Зашто у наставку коментара причате нешто што нема везе са скупом? Почитај те то што сте написали! Какве то везе има са текућом акцијом? Зашто се враћате у нека претходна догађања?
Дали сте предлог. Коме сте предлог пренели? И предлажете презентацију књиге? Какве то везе има са удруживањем? Зашто би то било везано за “после приказивања „Ћирилицоцида“, у директном разговору и договору осмислити начин сједињења. „? Заборавите појам СЈЕДИЊАВАЊЕ! то нико неће прихватити.“
Овај човек (Млинаревић) одмах је у току ноћи „проценио“ да то „нико неће прихватити“. Како зна у једној ноћи да баш „нико неће прихватити“? Ми бисмо, на пример, из првог ћириличког удружења, готово смо сигурни, први то прихватили. Зашто не бисмо прихватили да се зовемо баш „Сједињена удружења ,Ћирилица српска‛“? (А ако се не би прихватило такво име, нама је сасвим свеједно какво би било име прихваћено!) Шта фали Америци због назива „Сједињене државе“? (Да не ређамо ми више сада овде само питања као овај Млинаревић.)
„Постиђени“ (не знамо баш зачно зашто „постиђени“) због свог предлога после овакве гомиле питања од Млинаревића, одговорили смо: „Млинаревић; ,Зашто би се окупили у Новом Сау?‘“
Извините што сам предложио!
Прво каже се: Зашто БИСМО се окупили, а не зашто БИ СЕ окупили. Друго, ако не знате и сами зашто би се окупили ћириличари и ако није један од разлога стогодишњица општег заведеног ћирилицоцида у српском језику, онда Вам сигурно нећу даље објашњавати ЗАШТО.
А зашто у Новом Саду?
Из мноштва разлога, па и због тога што је Нови Сад основао прво Удружење за заштиту ћирилице „Ћирилица“ и што је, на пример, у Новом Саду објављено око 20 књига о затирању ћирилице, као и о томе како, зашто се затире и како се може зауставити нестајање српске азбуке.
У овом случају (тумачећи Ваша „инспиративна“ питања), осећам да је најпаметније да Вам се извиним што сам то предложио.“ (Крај нашег одговора.)
И сада спомињемо оно што је, на основу овога свега до сада реченог поразно по Србе, Србију, српски језик, српско писмо, српски народ и по државу Србију.
Увек смо имао негативан став према сваком територијалном „аутономашењу“ и сецесији у Србији. И увек смо мислили да је то врло опасан непријатељски став од „аутономаша“. Међутим, овакав одговор „човека из Београда“ нас је уверио у нешто што нам је до сада било тек на крају сваке мисли, а не на почетку. Сада видимо да нама увек драга „метрополизација“ нашег главног и вољеног града Београда има у неким мислима „Београђана“ (друго је питање јесу ли сви у Београду – „Београђани“, мислим да нису сви „Београђани“ као „Београђанин“ Млинаревић или ма како се неко од њих презивао).
Закључак
Шта је закључак нашега оваквог текста који је настао поводом једног обичног предлога за састајање и договоре „ћириличара“. Убеђени смо да поједине „београдске главе и њихове мисли“ наврћу велику воду на „млин“ аутономаша и сепаратиста СВИХ ВРСТА на тај начин што мисле да Београд мора у свему да буде „центар“ – центар државе, центар, састанака, центар језика, центар писма, центар „Ћирилице“… „Центар“ свега. Мислим да у главама сепаратиста и аутономаша то представља велику додатну снагу тих аутономаша и сепаратиста у целој Србији.
У неким главама се, изгледа, задржао ранији давни „каурски“ начин размишљања да и у Србији (као давно у Турској Царевини) треба да постоји један „шалтер“ за баш све, једна „Порта“ где ће се појединцима долазити на „диван“ и на „рајинско понизно клањање“. Убеђен сам да је такав вид „метрополизације“ Београда у неким главама и њиховим мислима погубан за свако даље јачање Србије и њену снагу за сједињавање обласних сепаратизама и сецесија.
Срби, ако нисмо хтели да чујемо Рајса, чујмо макар – себе!
Драгољуб Збиљић / Васељенска ТВ