Иако није обичај да се текстови почињу цитатима, овога пута ћу учинити баш то. Цитираћу завршетак поговора Лолите Владимира Набокова, руско-америчког писца који је у једном делу свог живота писао на руском, који му је био матерњи језик, а у другом на енглеском, којим је говорила његова гувернанта. Ево шта каже Набоков (у преводу Бранка Вучићевића):
„Моја је лична трагедија, која не може, чак и не треба, да буде ичија брига, што сам морао да напустим свој природни говор, свој неспутани, богати, безгранично послушни руски језик зарад другоразредне врсте енглеског лишене ма којег од оних апарата – варљивог огледала, црне сомотске позадине, подразумеваних асоцијација и традиција – које домаћи илузионист, са разлепршаним пешевима фрака, може да магично употреби како би, на властити начин, превазишао ту баштину.“
Разуме се, Набоков овде не каже да је руски језик бољи од енглеског, већ само то да се он сам осећао странцем у енглеском језику. Иако је, да додамо, био један од највећих стилиста енглеског језика.
Цитат показује колико су велики писци осетљиви када је у питању језик. Исто онако како су у књижевности или популарној култури јунаци повезани с омиљеним оружјем или омиљеним коњем/превозним средством, тако су писац и језик неодвојиви, чак и онда када изгледа да писац може да пише на неколико језика.
Равнодушни и необавештени
Ако је Набоков у праву када језик поистовећује и с подразумеваним асоцијацијама и традицијом – а некако више верујем аутору Лолите него несрећном добитнику бојкотоване награде – онда су српски и хрватски језик баш то: српски и хрватски језик, дакле два одвојена језика, а не више два у једном, један у два и сличне глупости.
Владимир Набоков (Фото: Импулс)
Наиме, замислимо хрватског писца који сада има 30 године и који је од малих ногу, како се то каже, желео да постане писац. Упише тај човек кроатистику и студира хрватску књижевност. Питање гласи: какав је његов додир са српском књижевношћу? Институционално гледано: тај додир не постоји. На сајту кроатистике у Загребу нисам приметио неки предмет који указује на то да је хрватска књижевност икада била у дослуху са српском, те да је у једном временском периоду постојала тежња да се њихове традиције међусобно повежу. Другим речима, човек може да заврши кроатистику а да не зна да постоји нека српска књижевност. Ако се томе дода и предзнак који српска култура има у Хрватској, као и број књига савремених српских писаца у хрватским књижарама (врло мали) и њихових позиција на полицама (последња полица, скроз доле, лево), онда је јасно да би додир овог нашег замишљеног хрватског писца са српском књижевношћу могао да буде врло, врло ограничен. Када бих причао с тим човеком, свакако не бих могао да користим никакве асоцијације на традицију Његоша, Лазе Костића, Милана Ракића, Пекића, Киша, на Црњанског, а о Вуку, Доситеју, Светом Сави да и не говоримо – том човеку би цела та традиција била, једноставно речено, потпуно страна. (Искрено и ја сам већ помало заборавио на Петра Зоранића и његове Планине, на Шеноу и Еугена Кумичића, Камова.)
За тог хипотетичког хрватског писца, тридесетогодишњака, српска култура би била сведена, у најбољем случају, само на равнодушно прелиставање малобројно доступних савремених српских писаца који долазе из једне књижевности о којој се сада врло мало зна. И за коју не постоји никаква институционална заинтересованост (без обзира што се она „разуме“).
У највероватнијем случају, тај хипотетички писац ће према српској култури имати пре свега тржишни однос. Наиме, када се синтагма „српска култура“ преведе на хрватски језик, добије се ово: територија са 6–7 милиона затеченог становништва које пасивно разуме хрватски, при чему један део тог становништва није само спреман да купује књиге хрватских аутора већ и да их чита и третира као домаће. Наравно, онда ту територију треба понекад и посетити, потом рећи затеченом становништву нешто што воли да чује (или им бар не казати нешто што су навикли да слушају), а онда се вратити назад у Хрватску и дочекати хонорар за продате књиге. И то је све.
Регионално, национално, „локално“
Ружење (савремене) српске књижевност од дела жирија награде која се некада додељивала делима српске књижевности, а сада се само додељује у Србији, припрема терен за то да се било какав могући понос због богатства и разноврсности српске књижевности доживи као национализам и национална ускогрудост, без обзира што свако озбиљно бављење националном књижевношћу подразумева контекст светске књижевности. Стварање атмосфере наводно лоше, другоразредне савремене српске књижевности предигра је да се „лошој“ српској књижевности супротстави „квалитетна“ регионална књижевност. А пошто хрватски писци имају регионалну рецепцију, а српски само националну („локалну“), јасно је да ће се као консеквенца ове регионализације појавити идеја о естетској супериорности хрватске књижевности, која ће ускоро постати норма.
Слободан Владушић (Извор: Печат)
Самим тим, неки хипотетички српски писац, уколико му је стало до тзв. „регионалног успеха“ (наравно у мери дозвољеној писцима који долазе из Србије), пристаће на регионализацију, тј. на језичко кастрирање. Он ће на српску књижевност морати да гледа очима „регије“/хрватске културе. То значи да ће се осећати нелагодно у сопственом српском језику, а израз те нелагоде биће одрицање од његовог назива. Српски језик ће постати „наш“ језик, бхс језик итд. Зато ће језик тог писца постати плитак, јер ће бити лишен, речима Набокова, „варљивог огледала, црне сомотске позадине, подразумеваних асоцијација и традиција“, будући да би га управо све то разликовало од тзв. „регије“. Јер „регија“ од српске књижевности не очекује естетску величину, већ идеолошку/другоразредну плиткост. Плитак језик најчешће производи плитку „регионалну“ књижевност (из Србије) сведену, тематски, на носталгију за Југославијом (дакле, на плитку перцепцију некадашње заједничке државе), на плитку перцепцију ратова деведесетих, на плитку транзициону регионалност која ће третирати тзв. „национализме“ као једини узрок факта да се људи из „бивших република“ исељавају, па ће се, пре свега, тим „национализмима“ и супротстављати.
Ова плиткост – не много различита од ждановизма – у најбољем случају ће бити амортизована интертекстуалним везама са светском књижевношћу. Међутим, оне неће бити логичан наставак националне традиције као што је био случај код Попе, Ивана В. Лалића или Андрића, већ, напротив, печат, жиг или данга, која потврђује да се аутор одрекао „уске“ националне књижевности.
Тако ће се полако стварати атмосфера одрицања од српске књижевности – сведене на дериват „национализма“ – што значи прихватање налога да она треба да нестане. То се неће постићи спаљивањем књига, како су се нацисти борили против књижевности коју су желели да униште. Наиме, спаљивање је још увек спектакл који може да изазове контрареакцију. Довољно ће бити ширити осећање равнодушности. За то време медијска инфраструктура ће бити резервисане за „регионалну“ књижевност, која ће, у коначници, имплицитно потврђивати „естетску“, „цивилизацијску“ и сваку другу супериорност хрватске културе. (До тада ће тзв. „нова“ истраживања логора у Јасеновцу број жртава вероватно смањити на Крлежиних, 40-50 хиљада, колико их је он избројао половином шездесетих година прошлог века једном српском писцу, да би се потом свако супротстављање овом податку одмах именовало као српски национализам.)
Непристајање на наручену провинцијалност
Што се мене тиче, морам да признам да немам никакво осећање инфериорности зато што пишем на српском језику и што спадам у књижевну традицију коју чине, између свих осталих, и Црњански, Андрић, Павић, Пекић, Киш, Попа, Иван В. Лалић, Горан Петровић, Драгослав Михаиловић и многи други, плус моји другари из групе П-70. Исто тако немам никакво осећање скучености и стида пред оваквом наслеђеном симболичком имовином, између осталог и зато што се у Србији још увек књиге читају и што још увек могу преко српског језика и српске културе – преко њихове дубине, ширине и разноврсности – да мислим и осећам светску драму. Драму света и планете на којој се налазим, драму народа коме припадам.
Другим речима, не пристајем на наручене теме, наручену идеолошку позицију, наручену плиткост. Не пристајем на наручену провинцијалност.
Сувише волим књижевност, а српску књижевност посебно, да би себи дозволио такво понижење.
И нисам равнодушан.
Питање за управу Народне библиотеке Србије
Симптоми индуковане равнодушности пред судбином српске књижевности већ су присутни. Ево скорашњег примера.
Ради се о књизи Историја Дубровачке књижевности академика Злате Бојовић. Језик – српски; писмо – ћирилично, издавач Српска књижевна задруга. Овој књизи се у предметном каталогу Народне библиотеке Србије (НБС) додељује шифра 821.163.42, што значи да за НБС књига Злате Бојовић спада у … хрватску књижевност. Дакле, док је за све институције у Србији које се научно баве историјом српске књижевности књижевност Дубровника и српска и хрватска – што је и став ауторке књиге – неко је у НБС одлучио да буде само хрватска.
Зашто?
То је питање за управу Народне библиотеке Србије.
Да није у питању грешка већ доследност надлежних у НБС, потврђује и књига Поезија Дубровника и Боке Которске у доба ренесансе, барока и просветитељства (приредила Злата Бојовић), која је објављена у оквиру едиције Десет векова српске књижевности (Издавачки центар Матице српске). Ова књига је такође означена шифром 821.163.42, што значи да припада – хрватској књижевности.
Наведени пример показују у ком правцу се ствари крећу када људи пристану да буду равнодушни према судбини националне књижевности.
Равнодушност тада води ка осећању културне инфериорности, а самим тим и мирења са свим облицима националног понижења, који се тада прихватају као нешто нормално и заслужено. После тога, наравно, следи одрицање од идентитета који више не може да се брани, јер је из њега избрисана свака вредност.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари