Професорка српског језика Весна Тодоровић говорила је синоћ на “Тргу од ћирилице” у порти храма Светог Спаса на Топлој на тему: „Српски језик у званичној и незваничној употреби у Црној Гори“.
Њено излагање преносимо у цјелости:
Српски језик у званичној и незваничној употреби у Црној Гори
Велики историјски моменти: падови или успони једнога народа дуго се припремају и сазријевају, ништа не настаје одједном нити се одједном може ријешити. Знамо да све озбиљно у животу једне заједнице почива у њеној духовности и култури, зато су и ти најтежи насртаји на неки народ у ствари насртаји на културу и духовност, а првенствено на језик, који је свезнање тј. добро чувани народни архив, који све памти, све записује, свему даје смисао и који је као свједок који је преживио вјекове, најпоузданији тумач свијета, историје, догађаја и људских судбина у којима народ и појединци учествују. Језик ствара смисао, а смисао одређује и уређује начин живота. Као колективна свијест народа, језик је и најважнији градивни материјал за генерације које долазе. Као такав српски језик је засметао онима који су, безумно бјежећи од самих себе, на почетку 21. вијека кренули да у срцу Европе стварају новог човјека, новог Црногорца, који су ријешили да разједине, раздоме и раскуће све оно што је један страдални хришћански народ с муком кућио и баштинио кроз вјекове. Али, како наш народ каже: много ашова треба док се истина сахрани, тако смо и ових дана свједоци да су погријешили они који су на Црну Гору гледали само као на земљу садашњости, то је и стара земља богате прошлости и искуства, која је из дубине вјекова проговорила снагом вјере и вјерности Богу и светињи, позивајући нас све на пут покајња, праштања и љубави. Вишемјесечне литије и молебани показали су да је часни крст најтврђи громобран над идентитетом овога народа.
Као лингвистички, значи природни и стандардизовани језик, српски језик у нашој држави почетком 21. вијека почиње угрожавати његова локална и вјештачки исфорсирана варијанта под именом тзв. црногорског језика, мада је о црногорском као посебном језику, већ раније говорио и писао професор Војислав Никчевић, који је тада на Наставничком факултету у Никшићу предавао Словеначку књижевност, и кога, руку на срце, нико од тадашњих професора а ни многе генерације студената нијесу узимали много за озбиљно…
Али, када је политика надвладала здраву друштвену стварност, у Црној Гори је на мала врата преименовањем у школама наставног предмета српски језик у матерњи 2004. године уведен у ствари тзв. црногорски језик, иако се огромна већина грађана изјаснила да говори српским, и упркос томе што је тај језички израз само верзија или варијанта српског језика ијекавског изговора, са мањим локалним специфичностима, и уз вјештачко јотовање без граница.
У тренутку кад језички и уопште идентитетски инжењеринг, који се граничи са опасним лудилом, почиње да се остварује посткомунистичко црногорско друштво, дубоко атеизирано и морално посрнуло, намеће нове вриједности а као врховно божанство истиче државу, захтијевајући да се том идолу, принесе на жртву све: и савјест, и вјера и памет и наука, и језик и нација, умјетност и медији, образовање и васпитање, једном ријечју све видљиво и невидљиво. Намеће се један нови свецрногорски, начин размишљања и уско- националистички модел у разумијевању свијета. Из конвертитског осјећања немоћи и комплекса све што као предзнак има придјев српски преименује се, поништава, излаже порузи и покуди. Постепено потискивање одређених ријечи, које означавају српски етнос, а поготово потискивање ћирилице као вјековног писма врши се како би свака непожељна и „политички некоректна“ мисао постала незамислива. Ограничавањем броја расположивих ријечи власт перфидно ограничава и људско мишљење: ако не постоји језички израз за нешто, не може постојати ни мисао о томе. У тој транзицији из српске културе у црногорску, које се постављају као два непомирљива пола, релативизује се свака истина, па и она научна и лингвистичка зарад идеолошке користи. Као каква цигла од папира узидава се тзв. црногорски језик у грађевину црногорске државности.
2004. године нас 27 професора средњих школа из Никшића и покојни Вуко Велаш из Херцег Новог добијамо отказе са посла због противљења преименовању српског језика, које није било законито јер се противило тадашњем Уставу у коме је стајало да је службени језик у Црној Гори српски. Почињемо са протестима у Никшићу, за које смо у почетку имали и солидну подршку. Смијем да тврдим да су ти свакодневни четворомјесечни протести, све док нас у јануару није омео снијег, били и нека врста претече, претходнице данашњим литијама за одбрану светиње. Наша отпуштања са посла наређује тадашњи премијер Мило Ђукановић, уз образложење да смо, о гле чуда, „питање своје егзистенције ставили у функцију политичких и партијских интереса“ (Новости, 7. октобар 2004). Идентитет је често и начин да кажемо шта нијесмо и шта никада и никако не можемо прихватити.
У мају 2006. на покраденом референдуму Црна Гора објављује своју независност, да би 2007. изгласавањем новога Устава црногорски језик био проглашен службеним, док су српски, босански и хрватски језици „у службеној употреби“. О каквој се језичкој вратоломији и правничкој разлици овдје ради, ни до данас нијесмо успјели да сазнамо. Нажалост, и као посљедња тачка о нестанку званичне употребе српског језика у Црној Гори послужио је 2011. године договор опозиционих првака са тадашњим премијером Игором Лукшићем о наставном предмету црногорски-српски босански и хрватски језик, као условом да Брисел утврди датум почетка преговора о пријему Црне Горе у ЕУ. Овај несхватљиви пристанак опозиционих политичара о изједначавању тзв. црногорског и српског језика, гдје је црногорски као први у предности, је још чуднији, ако се има у виду да се и те 2011. године на попису поново значјна већина изјаснила за српски језик. Несхватљиво је опет њихово нечињење у јулу 2013. године када је на захтјев Матице црногорске Уставни суд донио решење у којему се каже да је употреба српског језика у школама неуставна и незаконита. Нажалост, мада то стално морамо да понављамо да бисмо схватили своје грешке, као да су опозициони политичари око питања језика више размишљали о прагматичној страни политике него о суштини нашега бића које се дроби и разара. Влада Игора Лукшића (читај ДПС) их је народски речено „превела жедне преко воде“, а они је ни до данашњег дана нијесу позвали на одговорност и оптужили за превару.
Данас, званично се у Црној Гори српски језик учи само на Одсјеку за српски језик на факултету у Никшићу, а незванично га у његовој стандардизованој књижевној или исквареној, провинцијалној црногорској форми говоре сви, јер овдје другог језика осим српскога и нема. Нажалост, наши политичари, а ни народ великим дијелом, нијесу схватили да стављајући знак једнакости између српског и тзв. црногорског језика, који је садржајно и изражајно веома скучен, сведен на демагогију и пропаганду, није мање погубно од изједначавања праве и лажне цркве, само што језик, за разлику од Цркве, од имовине има само нас који га волимо, његујемо и чувамо. Поред тога, наука, па онда и лингвистика за разлику од политике, не зна шта је компромис. Убудуће не би више смјели, политичари без питања струке и науке, да рјешавају овако важна, суштинска питања. Како би рекао Вук Караџић: „Kако који зареже перо да пише, он већ одмах почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити.“
На крају постваља се питање шта нам ваља радити. Познато је да човјек, упркос свему и изненада, често највишу снагу покаже тамо гдје је најболније сломљен. Све је мање простора за узмицање и попуштање. Прво што треба да учинимо, и на шта имамо потпуно право и обавезу, то је да српски, као већински језик у Црној Гори вратимо у школе и у наставне програме. Поуздани показатељ да је то неопходно је српска књижевност. Да бисмо се опоравили морамо се подићи и супротставити онима који су хтјели и имали чврсту намјеру да ријеку нашег бића скрену у туђе корито, бришући наше завјетно опредјељење, наше претке, свети језик на коме је прво што је записано била молитва Богу, наше слике и предања, нашу књижевност и умност до које је српски народ у свом прегнућу према Богу, истини и правди стигао.