Савремени познаваоци здравог живота предлажу, већ, можда, и једну деценију, ако не и више, посебно у високоразвијеним земљама, један концепт, за који не постоји дослован превод у нашем језику-слоу ливинг. Уколико бисмо му дали словенско значење, могли бисмо рећи да је ријеч о лаганом живљењу, или живљењу у балансу, хармонији, односно био би то живот у миру са собом, без журбе, у једноставности, насупрот животу пуном напетости, некад и непотребно присутне, и изнад свега, насупрот животу који је увијек на губитку са временом.
Концепт, као такав, би требало да живи на свим нивоима свакодневице. У својим водичима за успјешан слоу ливинг модерни учитељи живота савјетују различите, често и смислене начине како нпр. уштедјети новац, како избјећи грозничаво куповање ствари, као и претрпавање дома истим, толико да се од шуме не види дрво, или, пак, толико да кућа постане салон намјештаја, или, с друге стране, како бити усредсређен на садашњи трен и окружење и то све скупа обавијено хармонијом и симетријом, да ништа не пада преко руба. Изгледа здраво, али, најприје, и од већ познато.
Наиме, погледамо ли у блиску прошлост, тек на животе наших бака и дједова, видјећемо да су управо живјели по рецепту гуруа 21. вијека, сасвим сагласно слоу ливинг моделу, иако нису знали да се то тако зове а камоли да тако живе (а постојао је као средишњи дио свакодневног живота). Огледао се у свим поступцима наших предака, од онога кад једу и колико, те у обавезном поподневном одмору, преко тога да ли и колико често се састају са другима, што је својеврстан изазов за данашњег човјека, који не умије да се осами, па све до разумног трошења новца, само онда кад то прилике ишту, чиме би се данас могли назвати савјесним конзументима. И све без преше. Равнотежа. Чист слоу ливинг је и у осјећају спорог протицања времена, у честој самозапитаности како то подне никад да изађе мада је било испуњено садржајем са великим С. Саградити нешто, оживјети својим рукама и маштом умјесто већ готовог продукта-то је оно што нам се данас, поред много тога још, преопручује за дуговјечност. Али, прије лајф коуча модерног времена, то је одвећ постојало, али није важно што је то било већ што се загубило, те нам се сад нуди као сасвим нов антрополошки лијек, у борби против стреса, бриге и времена којег никад нема.
Веома је очигледна немогућност данашњег човјека да остане каткад сам, без ичијег друштва, сем најближих, да не мора пошто-пото да се сретне са свим познаницима скоро сваки дан и да све чује и дозна, и све тако присно, радећи, заправо, сам себи о глави, а да то и не увиђа. Да не помињемо колико то само времена однесе! А, наши, сад сигурно, модерни преци су знали да не треба бити ником на сметњи, и још важније, да постоје многе унутрашње дубине, у које, ипак, бар понекад, треба сам понирати. Али, ту се савремени човјек занио, те мисли да све треба да купи и прода, и то што брже, јер како би другачије кад нема времена и већ касни. Стога и не изненађује оволика фреквентност тзв. водича персоналног напретка, који стварају, од нечега што је већ постојало, сасвим нов производ, као никад до тад виђен, прописујући га рецептом за здрав живот, или, боље рећи, преписујући га.
Сликовитост слоу ливинга уочавамо у свим слојевима пређашњег живота, од кухиње и припреме јела, све до међуљудских односа. Знамо за креденац под кључем, који одише посебним мирисом, јер ко зна колико дуга историја спава у њему, и који чува неку сластицу, али не за сваки дан, сем уколико не наиђе ненадани путник. Заиста не чуди поновно оживљавање животног концепта наших предака, с обзиром на то колико је човјек у трци, не само са временом, него и са свим што му се евентуално понуди, а он напаћен довољно, ипак хоће још само и то да има, види или чује.
Аутор: Росанда Пауел