Али мени се чини да сам све те бајке које сам написао негдје давно чуо. У шуми кад су птице пјевале, кад је све листало и све цвјетало. Зими кад је земљу покривао снијег и кад сам иза замрзлог стакла, из топле собе, посматрао како јато беспомоћних птица тражи заклон и храну. Љети и у јесен, кад је палило сунце, кад су бјесниле олује. Посматрао сам природу. Посматрао живот. Посматрао сам птице и звјери. И видио сам их срећне. Видио сам их тужне. Видио сам их луде од мржње. Видио сам њежне мајке, добре пријатеље. Па, зар, то није доста? За једну, за много бајки. Тако су се и оне родиле. 1 Све ово је уредник старе, драге Ластавице, заиста, пренио у редове својих књига, маштовито, оживјевши слике из давнина, из природе, тако да постану топле и блиске, и то не само дјетету већ и одраслима. И сад док читам Хромаџићеве бајке све више увиђам да нису писане само за дјецу. Чини се да у њима нема намјере писца да ствара причу помало дјетињасто, језички јесте прилагођена дјечијој рецепцији, али ишао би писац корак даље, и од приче о нпр. патуљцима, лабудовима, цвјетовима, шумама (збирке Патуљак вам прича, Патуљак из Заборављене земље), стварао би чудноват, велики свијет, на лирски начин отварајући нека важна питања постојања, као што то, уосталом, чине и многи велики писци бајки.
Сви ми рођени осамдесетих година, а посебно они коју деценију прије нас,2 са сјетом и њежношћу се присјећамо књига библиотеке Ластавица. Књиге Ластавице су биле обавезна лектира основне школе многих генерација. Чини ми се кад год да сам узела неку лектиру из школске библиотеке, била је у издању Издавачког предузећа Веселин Маслеша, а библиотека Ластавица. Та моја школска библиотека с краја осамдесетих је мени, тад дјевојчици, изгледала као паковање дрвених бојица, које смо сви мирисали, и то оних малих, и оних великих. А, и корице Ластавице су тако изгледале, сваки наслов је имао различиту боју корица и обавезно ластавицу у лету у горњем десном углу књиге, као и на средини полеђине. Мислим да су многа издања имала и само плаву боју. Насловна страна је била испуњена адекватном илустрацијом, вјероватно у то доба познатих цртача.
Књиге Ластавице, како оне у бојама, тако и оне плаве, и данас се могу видјети на полицама школских библиотека, дјелују, истина, помало одбачено, усамљено падају по полицама, не узлијећу у руке дјеци. Наслови су остали исти, они и даље постоје, дјеца их читају, али графичка рјешења су се промијенила, као и мирис лаког, али истовремено подебелог папира ранијих издања Ластавице.
Ластавица је сабирала многе писце, како оне наше, већ профилисане, тако и оне који су били тек у повоју, а наравно и свјетске класике, који су крилима Ластавице долетјели у наша дјетињства. Књиге као да су биле обавезна васпитна мјера у нашим одрастањима а касније и улазница у добро друштво. Неки од нас сретника и данас могу наћи покоју књижицу Ластавице у својој кући или у подруму, и то много година након дјетињства и разних тумбања. И то увијек рађа сјету оличену у редовима једне бајке-Би једно дјетињство, би и прође, оста само бајка: о птицама и вјетровима што птице носе, о горама непроходним, о тајнама недокученим, али и питање да ли је човјек истински радостан само док је мали, па још не може да тумачи свијет око себе и како да малог човјека задржимо до краја и да тако, помало наивно и чисто грлимо читав свијет, вјерујући да добро само остаје.
Аутор: Росанда Пауел
1 Дјечији писци о себи, уредник Ахмет Хромаџић, Веселин Маслеша, Београд, 1963, стр.65;
2 Издавачко предузеће Веселин Маслеша је основано 1950.,Библиотека Ластавица нешто касније.