Ништа не може бити на срећу људску
ако не почива на љубави према добру. 1
Размишљајући о доброти, сјетим се једне једноставне, али њежне истине, када је човјек даривао другом човјеку ципеле јер овај није имао чиме пред снијег стати. И послије много година, сретну се ова два човјека, и човјек коме је учињена племенитост са искреном захвалношћу подсјети детаљно на то свог дародавца, а овај се тога више није сјећао, као да се догодило није. Испада да је доброта кад заборавиш да си учинио доброту, чиниш како несрећни Селимовићев дервиш исповиједа из потребе која је јача од користи и разума, по унутрашњем трзају, који руководи животом. Чиниш без икакве нагодбе, посебно не оне оличене у нечовјечанском рецепту-ја теби, ти мени или ја ћу теби ако си ти мени.
Доброта живи, упркос муци и патњи, човјек и даље остане племенит и може да осјети тугу другог. Некад, и поред очигледне немаштине (или ма какве друге боли), која може да застиди и да заболи, поред тога да се нема све што се воли (али да се воли све што се има), опет, напосљетку, све тече с добром. Чак и да се нема ништа, али као да ништа и не недостаје. Постоји каткад божанствени осјећај заљубљености у властито сиромаштво, као и уживање у тихој срећи малог и у пуноћи са великиим П захваћеног живота, увијек у добру према другоме.
Можда неопрезно посматрано, или у тренутној љутњи, може се учинити данашњем човјеку да је доброта нестала, или да се повукла чекајући да зима прође. Али, како би човјечанство опстајало без доброте мајке свих мајки, без честице наде и милости!? Или, шта ћемо са оним људима, које називамо поштеним налазачима!? Нашавши случајно нешто, човјек то не отуђи и не оштети, већ изгубљено, некоме вриједно, врати, по олимпској одлуци сопствене доброте. Да живот чине добре ствари, најбоље свједоче дјеца, или, пак, одрасли који су задржали дјетињу наивнсот и простодушност и коначно потребу да сваке ноћи, када легну, осјећају необјашњив спокој, ојачани добрим сном.
Аутор: Росанда Пауел
Иван Ђаја 1