Свети владика Николај је непресушни извор српске мисли, и увијек је добро и корисно враћати се на његова дјела и његове поуке јер у њима се увијек може наћи нешто вриједно за наше данашње живљење и данашње вријеме. Данас проблеми у човјековом живљењу као да су се некако умножили, па због тога треба и више пажње посвећивати владици Николају, том великом српском васпитачу и учитељу. Јасно је да је немогуће у једном раду исцрпити сву мисао овог великог учитеља, те ћемо због тога нашу пажњу посветити само једном дијелићу из богате ризнице учења владике Николаја.
У данашње вријеме свједоци смо да се наш народ доста културолошки мијења. У том процесу често се одбацује наша вијековна култура ради нечега „новог“ и „непознатог“.
Тога смо највише свједоци у нашем школству, које под утицајем свјетских моћника спроводи многобројне реформе без икакве гаранције да ће нам те реформе донијети нешто добро и позитивно. Чињеница је, са друге стране, доста другачија. Наше школство не даје те очекиване и најављиване одличне резултате.
У свим тим реформама чести су случајеви запостављања нашег националног писма, ћирилице. Велики број капиталних књига не штампа се на ћириличном писму под изговором доступности широј читалачкој публици, јавни медији из истих разлога заобилазе наше писмо, предузећа себе представљају на латиничном писму ради лакшег изласка на страна тржишта. И увијек наводимо разлог зашто не користимо наше писмо да је то за нашу добробит, али видимо да ту добробит никако не можемо да остваримо.
У свом једном кратком чланку под називом „Света ћирилица“ владика Николај нам указује да те добробити не може бити све док се одричемо нашег писма. Он то наводи из више разлога.
Први разлог који он наводи огледа се у чињеници да су свако писмо којим се користе народи створили и осмислили људи, само су ћирилицу сачинили Свети људи, тј. Света браћа, Ћирило и Методије, по којима и само писмо носи име. На тај начин ћирилица није само постала словенско писмо којим се служе словенски народи, него она постаје симбол православног јединства словенских народа. Уједињујући се у кориштењу ћирилице, уједињујемо се у Православљу. То је писмо које нам својим кориштењем указује на наше јединство у Христу, на нашу заједницу са Богом. Ово тим више што је и сам повод настанка овога писма била потреба прослављања Бога међу словенским народима. Јасно је да по Светом владици Николају заборавити на ћирилично писмо има катастрофалне последице. Ове последице он види и у самом узроку зашто су словенски народи, па међу њима и српски народ, почели да запостављају и заборављају своје писмо. Основни узрок и разлог зашто наш народ заборавља своје писмо владика Николај види у тежњи других да нас одвоје од Бога и од Православља. Заборавити своје писмо значи заборавити себе, заборавити Свету браћу, заборавити Православље и све оно што ми јесмо. Ћирилица се ту показује као први браник православне вере код словенских народа. Због тога је рушење Православља код словенских народа подразумјевало рушење ћириличног писма, те прве православне особености код словенских народа.
Одвајање од ћирилице је уједно и највећи гријех који је чињен међу словенским народима. Говорећи о томе владика Николај наводи да комунизам у Русији ма колико да је погубан за Цркву и Православље никада није ни покушао да одвоји руски народ од ћириличног писма. Овај гријех чак ни комунисти нису имали храбрости да себи дозволе иако су кроз историју гонили Цркву у Русији, рушили храмове, прогонили и убијали свештенике. Ипак, тај гријех ми данас себи дозвољавамо када се из помодарства одричемо овог писма, правдајући се надом за сутрашњим бољитком.
Неко ће оспорити да је гријех одрицати се овог писма, говорећи да је то један безначајан детаљ у човјековом животу, али видимо да се са оваквом тврдњом Свети владика Николај не слаже. Говорећи о оваквим људима он каже: „Просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља. И одвојити се од све српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе. И увредити Свете Апостоле Словенске Кирила и Методија. И огорчити до крви Српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. – Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте и учинили, будите паметни“. Из речи владике Николаја можемо закључити да је напуштање нашег вијековног писма гријех према себи, према својој прошлости и прецима, и гријех према нашим нараштајима који тек треба да дођу јер својим примјером их учимо да се одричу себе и првог стуба на бранику Православља. Очекивати да ћемо запостављајући своје писмо бити награђени од Господа и дочекати очекивано „боље сутра“ је крајње неразумно.
Русија је кроз историју и кроз комунистичке прогоне сачувала своје писмо и сада видимо да израста у једну свјетску силу. Сачувала је своје вијековне коријене и сада добија и од Господа награду. Овај избор ставља се и пред наш народ данас да се види да ли ћемо се сачувати у вјери православној и у писму Свете браће.
Напомена: Цитат из дјела „Света ћирилица“ је пренијет по: Свети владика Николај, Сабрана дела, књига XIII, Химелстир, 1986, 140. стр
Проф. мр Звијездан Игњић