Митрополит Црногорско- Приморски и Егзарх светога трона Пећкога г. Амфилохије (фото: З. Шапоњић)
(Митрополит Амфилохије:”Трептаји неизрецивог“, Штампар Макарије, Београд, Ободско слово, Подгорица)
Окрећем теби, Господе
Круницу срца.. (Писмо небу)
У ове тужне и сузне дане када се опраштамо од нашег преосвећеног владике, нашег Митрополита Амфилохија, указују нам се вечним истинама и његова поезија којом је славио Бога, славио Човека и славио свој род, тројединством вере, љубави и наде.
Јован Дучић, кнез српских песника, записао је:
„Одиста имају само два творца у Космосу: Бог и песник; песник је први објавио Бога, а поезија је главна веза између неба и земље.“
Владика Николај Велимировић на једном месту каже: „Све што ткаш, везуј конце за небо!“
Премрежене нити творења свеобухватном светлосном мрежом обујмиле су и видљиво и невидљиво, и горње и доње, и земно и небеско , одсутно и присутно…и у свему што бива недвосмислено је присутна објава песника
Том непоновљиво – узлазном, песмотворном путањом ка Христу, са чистотом христолике душе, песмоликим трагањем за Јединственом и Једином Истином , свесадржаном и свесадржајном у врховној божијој промисли креће се богонадахнута песничка реч песника Митрополита Амфилохија.
„Трептај неизрецивог“ – богочежњива је песма, молитвено обраћање продуженог трајања као наставак оне гране богомисленог и богоспознајног средњовековног црквенословенског песништва, почев,рецимо, од Азбучне молитве, утемељене на великим православним истинама, од оних песничких кругова заснован на оним поетским симболима којима се раширеним крилима лети у небеса. Јер, како то певају златокрили химнографи, и пев нашег митрополита, затвара тај небеским осијањима златни круг, јер казано је и Христовим ранама и сваком људском раном утврђена истина„Бог је љубав“(Кад се згусне васиона/И токови времена/У срце/И трен/Чини ти се – стојиш/Пред Лицем Господњим/Постиђен/Ал` и радостан;/Свети васионски Трепет/Свеобухватни/Свесмјестиви:/У свијету си/И нијеси у њему/У свему те има/И нигдје те нема/Када си најмањи/Онда си највиши/У нестајању настаје/И рађаш се/Постајеш светородан/Бог је љубав/.
Појмовни симболи Лице Господње и Трепет означени великим словом- саображени дубином вере оваплоћене страдалним путем Господњим у земно-небеском простору безмерја, у спасоносној творби и деоби љубави и самилости и властитој скрушености и постиђености у суочавању са умноженим греховљем. Филозофско – теолошке премисе додатни су елементи којима се појачава значење непролазних и незалазних истина садржаних у идеји о божијој свеприсутности, у вери која надилази општељудске проблеме и посрнућа и налази истинити смисао сопственог постојања.
Бог је љубав, а божија љубав путокази су људском створењу чија се овоземна животна путања креће стазама варки и привиђења, путима недохода и безверја, и залази у потпуну тмину без иједне светлосне зраке у пакленом прибежишту … и тек кад се спозна животни апсурд- душа се сама окреће у боготражитељском смеру где ће и наћи смирење и спокој. И смисао бивања и трајања у долини греха и патње.
Пут ка Врху, успињање Лествама , води првенствено кроз очишћење душе, одрицањима и подвижништвом, суочењем са властитим греховима, потом прочишћењем и окретањем свога недостојног лика – чистоти господњег Лица: „Ући у прадубину срца/(…)Огледнути себе и кроз себе/Тачку свебитија/У неизрецивој Тајни(…)То Творац своје твореније цјелује/Цјеливом вјечним/Живот му непролани дарује/Повија га у пелене/Незалазне Таворске Свјетлости/(„Пелене Горе Тавора“).
Овим стиховима успостављена је равнотежа између наговештаја Тајанства и Тајства неисказивог божанског обличја и људског худог и пролазног жића.
Пут Господи пут је страдања, пут засут ранама и боловима, патњом и несрећом, тугом и плачем; путања страдална који се од тачке рођења до тачке смрти простире жртвеним простором , творећи круг настајања и нестајања, рађања и умирања, и потом се душа попут златног грумена
уздиже у тихој светлости.
Јединствен доживљај Христа чији се јединствени страдални лук надвија над свиме што трепти, дише и постоји у васељени, у стајној тачки урштања распећа и васкрсења- метафизички је л0итургијски призвук исписаних стихова. Призвук – трагични натпев оног нечујног а ипак свеприсутног опомињућег гласа у надживљавању смртне слутње, који се вије пределима суштог живота.
Испод сваке од песама у овој књизи уписан је датум, место и година њеног настанка(а писане су у периоду од 1991.године до 2012.године; већина је записивана на велике православне празнике); метод који читаоцу омогућава да уз сами настанак песме спозна обим поновљеног или обновљеног српског трагизма на одвајкада препознатим просторима уништења и затирања православног живља(Петочисленици Борова села, 29/30.новембра 1991.г.), али и ходочасничку градитељску и обновитељску мисију у васпостављању и настављању богонадахнуте оданости вери православној и песништву.
Песник Митрополит Амфилохије непрестано указује на страдалне Христове ране које се исцелитељским молитвеним обраћањем Лицу Господњем, на свеприсутност и сверазумевање суштине божијег(уметничког) стварања, на процес који се непрекидно попут самилосног молитвеног шаптаја у тихости срца и немости уста ромори, у садејству боготворачког са животодајним принципом.
Отуда и неизрецива и неодгонетута Тајна твораштва ( и Врховног Творитеља Бога, и његовог подржавалаца- песника), отуда се и значење песме простире безмерјем ишчитавања и домишљања, до разоткривања њене јединствене и непоновљиве суштине која се огледа у овим песмама- општељудско спасење у љубави.
Јер љубав јесте Бог!
А та свевидна, свеприсутна, свепрожимајућа, свеобухватна, свејединствена, сверазумевајућа, светлосна и светосна љубав јесте и једини спас, изречена оном светом и светлом песничком латицом из дубине бића, из неизречја у реч.
Јер,
Љубав подарио нам је и стихом озарио наш владика и песник његошевског усмерења – Амфилохије.
МИЛИЦА КРАЉ
iskra.co