ЈЕДНО од најболнијих места колонизације српске културе у социјалистичкој Југославији и проевропској Србији тиче се статуса српског језика и писма.
Нема сумње, једино језик има снагу објективног знака припадања културном идентитету. Српски језик се квари, десетвековно писмо полако нестаје. Могући нестанак српске ћирилице са мапе светских писама неће бити тек нешто што ће се уклопити у сивило свакодневице, нешто што ће пасти релативно брзо у заборав. Биће то, уколико се оствари садашња пракса употребе писма, огроман културни потрес од ког ће дуго подрхтавати духовно биће Срба. Није тешко проникнути у одговор зашто ће тмурне слутње о нестанку ћирилице трајно узнемирити српски интелектуални живот.
Писмо, као кључни део језика, једна је од карика без које национална култура не постоји. Српска ћирилица постоји од десетог века и уграђана је у темеље историјске самосвести Срба и њиховог колективног идентитета. Ако се догоди да ћирилица нестане пред налетом латинице, ко ће бити одговоран у Републици Србији? Власт? Аутоколонисти, аутошовинисти, родомрсци што упорно форсирају латиницу и говоре о српскохрватском језику? И први и други нису споља притиснути да потискују ћирилицу. Напад долази изнутра, из српске политичке и културне сфере.
У ХХ веку забележена су два покушаја забране ћирилице. Прво Аустријанци 1915. године, а потом усташе 1941. Нису успели. Насртаји су настављени у социјалистичкој Југославији тако што је давана предност латиници. А почели су и у међуратној Југославији. Црњански пише у тексту „Прошлости и новости у Босни“, 1925. године, да у Босни нема ниједног листа на ћирилици. „Латиницом штампана штампа Босне, хвала богу иде све до мора. Далмација, па чак и Црна Гора и Санџак стоје делимично под утицајем сарајевске дневне штампе. Најбољи журнал, наш сабрат, Вечерња пошта, иде међутим и по ужичком округу, у самом Ужицу 40 комада латиницом“ (Време, 2. 12. 1925).
После краја Југославије 1992. године нешто се поправило, али више у томе што се отворено говори о њеном статусу него што је нешто учињено у нормативном смислу (доношење закона о језику и писму).
Откуда онда оволики нехај према ћирилици, данас и овде у Србији? Оставимо историју руинирања ове културне тековине онима који се баве језичком прошлошћу. И положај ћирилице у СФРЈ остављамо по страни у овој анализи, иако није занемарива и ова чињеница. Да размотримо однос према ћирилици у Србији у последњих десет година. Шта можемо да констатујемо?
Јавна употреба латинице је скоро потпуна. Дневне новине (16 у Србији, са просеком од 800.000 продатих примерака) на киосцима наших градова су у већини штампане латиницом. Неколико изузетака квари једнобојну слику. Недељници и месечници такође се у већини штампају латиницом.
Све телевизије, изузев јавног сервиса (РТС), користе латиничко писмо у својим текстуалним деловима програма и филмовима који се титлују на српски. У том погледу предњаче приватне телевизије са националном фреквенцијом. Дакле, српски медији у већини су у власти латиничког писма.
До сада било је речи о медијима који форсирају латиницу, тренутак је да се окренемо високом производу културе – књижевности и науци. Ако неко треба да чува национално писмо, то је књижевност. Али и ту Србија мора да покаже своје наопако лице. Нека неко само изброји наслове у књижарском излогу, па ће се уверити да наши издавачи углавном користе латиницу за објављивање књижевних и научних дела. Има код нас издавача који своје књиге штамају искључиво на латиничком писму. Да ли је то одлука издавача или аутора, није доступно јавности, али без обзира на доносиоца одлуке о употреби писма, имамо пред собом тешко разумљиво (не)културно понашање. Или је реч о небризи за културну тековину или је тржишни разлог, а то значи прилагођавање Босни и Херцеговини и Хрватској, можда и Црној Гори, у којој се службено намеће латиница. Каква је то национална и културна свест припадника елитне културе да се одричу такве вредности као што је ћириличко писмо?
Да и српски политичари учествују у овој сахрани ћирилице, побринуло се неколико политичких странака. Они нападно користе латиницу у свим својим јавним наступима, а то говори о њиховом односу према српској култури и српским вредностима. Њихова намера је да Србима промене писмо.
Када је овакав однос институција и организација културе у јавном простору српског друштва, можемо претпоставити како се ћирилица истискује из приватне употребе. Приватно, човек може да користи које хоће писмо, али развијена културна свест налаже да се у службеној комуникацији са припадницима сопствене културе употребљава властито писмо.
Шта су последице таквог (не)културног понашања промотера латинице у Србији? Она видљива, свакако је уништавање једне велике културне вредности која обликује традицију културног живота и духа српског идентитета. А културни идентитет је услов постојања заједнице и онога ко јој припада. Без културног и националног идентитета не би постојао ослонац стабилности у историјском струјању времена које појединцу омогућава одговор на питање: Ко сам ја? Коме припадам? Куда стремим?
Дакле, ко ће бити одговоран за могућни нестанак ћирилице? Сигурно, онај део интелектуалне елите (политичке, уметничке, научне) који форсира латиницу у штампаним и електронским медијима, и други Срби који их следе. Међутим, највећа одговорност пада на прошле и садашње културне политике српске државе. Ко може да објасни овакву небригу државе за своју велику културну вредност? Она једино има правне инструменте да обавеже медије, издаваче, оглашиваче и друге да службено корисете ћирилицу.