Бајина Башта – Ћирилица може послужити као показатељ за препознавање онога што представља српску баштину, то јест за разликовање културних добара која несумњиво припадају српској баштини у односу на она која у њу не спадају или тек треба доказати њихов идентитет.
Тим речима је на манифестацији „Ћирилична баштина” у Бајиној Башти своје предавање о најстаријим српским ћириличким речницима отпочела проф. др Рајна Драгићевић, редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима на Филолошком факултету у Београду.
Говорећи о ћирилици у публиком испуњеној сали Установе „Култура”, казала је да то писмо, поред историјског и симболичког значаја, има и идентитетски карактер јер потврђује културну баштину написану тим писмом као српску.
– Можда јесте или није српско оно што је у прохујалим вековима написано латиницом, у вези с тим културним благом може се полемисати. Али сва она културна добра написана на нашим просторима ћириличким писмом готово несумњиво спадају у српску културну баштину. Зато је необично што смо доведени у ситуацију да доказујемо познате чињенице и указујемо на значај ћирилице иако је до 1945. године скоро целокупна српска књижевност била објављена на ћирилици. Тако је и што се најстаријих речника тиче, нема сумње да у српску лексикографију спадају они који су написани ћирилицом – истакла је проф. Рајна Драгићевић.
Окупљени су с пажњом пратили њено занимљиво предавање о најстаријим српским ћириличким речницима, који су почели да се јављају у 18. веку. Током великих сеоба Срба око 37.000 српских породица преселило се на територију јужне Угарске. Када су се тамо нашли, на граници два велика царства, за њих је било најважније да очувају српски језик и православну веру. Тадашњи цар Леополд им је то омогућио: од њих је очекивао да буду ратници, да чувају границе његовог царства, а заузврат им обезбедио да очувају православну веру и да се школују на матерњем језику.
– У том покушају да задрже свој идентитет, али истовремено и да се снађу у новој средини у којој су се нашли, Срби су почели да пишу прве двојезичне речнике (немачко-славеносрпски, латинско-славеносрпски и друге). Један од оних који сам највише анализирала јесте „Речник мали”, штампан 1793. године, а потом седам пута поново објављиван. Чињеница да се толико пута објављивао и куповао у време кад су књиге биле скупе сигуран је знак да је тај речник био врло користан српском народу. На једној страни „Речника малог” налазиле су се тематски распоређене немачке речи, а на другој њихов превод на српски, односно славеносрпски језик. Мало је тада било класичних речника, већина се налазила у оквиру граматика страних језика у којима су речници били додаци.
Прелиставањем овог речника, који има 38 тематских група речи, видљиво је како је српски народ живео на територији јужне Угарске. Обрађене речи односе се на свакодневни живот, обичаје и веровања, домаћинство, трговину, мушку и женску одећу (знатно више термина тада је било за мушку), везе с народима с којима су Срби ступали у контакт... Најважније немачке речи учили су како би се споразумели и олакшали себи живот у својој новој држави. Саставни део тих старих речника чинили су и тзв. разговорници, у којима су представљани замишљени дијалози (у „Речнику малом” има 16 таквих дијалога), помоћу којих се народ учио језичким формулама за љубазно и васпитано понашање у свакодневном животу.
– Неретко се данас мисли да пре Вуковог „Српског рјечника” није постојала српска лексикографија, а нејасна су знања и о целокупној српској култури насталој пре Вукове реформе. Улога Вука, наравно, велика је и важна, али не треба занемаривати богату културну баштину насталу пре њега. Развијала се од најстаријих српских споменика до 19. века, написана је ћирилицом, на српскословенском, српском народном, рускословенском и славеносрпском језику и културолошки је обликовала генерације најобразованијих представника српског народа.
Током свог студирања, а ни пре ни касније, нисам имала прилике ништа да сазнам о српској предвуковској лексикографији. Тек касније, захваљујући између осталог и Дигиталној библиотеци Матице српске, успела сам да откријем све те књиге – напоменула је Рајна Драгићевић, додајући занимљивост да је за српску лексикографију 18. века, уместо нас, интересовање показао руски универзитетски професор В. Гутков и да јој је посветио једину монографију која је до данас написана о тим речницима.
Значајан простор у овом предавању Рајна Драгићевић је посветила лексици и прожимању домаћих и страних речи, позајмљеницама из других језика које су се код нас примиле. Прво из турског језика, затим из немачког, италијанског, француског, грчког и других. Те речи су у знатној мери тада улазиле у наш језик, потискивале домаће. На пример, домаћу реч ручник заменила је турска реч пешкир, стару словенску реч лжица (Хрвати је данас користе, и то у облику жлица) заменила је такође турска реч кашика, а постоји и низ израза из других језика. Необичну судбину има реч астал (сто): сто је словенска реч коју су преузели Мађари, али су је према свом изговору обликовали у астал, а онда ју је српски народ преузео и почео да је користи у хунгаризованој форми.
На питање из публике колико су у ово време турцизми присутни у нашем савременом језику, Рајна је подсетила на докторат своје студенткиње Марије Ђинђић, који је показао да данас у српском језику има око 3.000 турских речи, од којих активно користимо од 1.000 до 1.500.
– Много већи проблем од турцизама јесте вулгаризација лексичког фонда изазвана банализацијом језичке културе. Данас англицизми преовладавају. Утицај енглеског на српски језик у ово доба је драматичнији него што је некад био утицај турског језика – упозорила је она.