Не одричем се!
Од пра-времена, кроз очи својих пра-очева, гледам ти у чељусти, о, историјо, несита мога страдалничког немља. А сада и кроз пролазе својих зеница, исте раље чекам.
Као старац и море, као изопачена алегорија, трајемо.
Свеколике очи не назиру крај, пучина безумља је бескрајна за мали чамац.
Али, не одричем се, не одричем се... !
Шта ће ме, у супротном, још чинити сином свога, обележеног прстом, рода?
Би ли која моја реч, оставила упута синовима мојим потоњим, за њихово стоичко устројство које их одвећ куша, преоденуто у традицију? Преоденуто у усуд, што чека их, засигурно, вреба их.
Кроз очи својих пра-отаца, видим пут својих синова.
Морам изградити ћуприју.
Бејах дрво на међи.
Својаташе ме међаши, једни би од мојега стабла ломачу, други крстове. Натопише крвљу земљу око мога пања, пре него што ме исекоше. Претече бело месо мога дебла чак и за свирале.
Али из корена мога, крвавом влагом потакнути, кренуше изданци – криви, дивљи, неугледни, кисели. Бујају. На међе се, већма, наткриљују. Међашима неким новим, опет сметају. А изданци, загребли глеђ кочије цареве, у перјанице се заплели његових хусара. Изазвали гнев силни силин, њој се чини оправдан. Зар коров, па тако?!
Секу силине дрвосече жилаво грање. Низ сечива се слива и пршти по силницима, као пљувеж, недужни, кисели сок. Лете гранчице и испуштају последњи дах тамо далеко, далеко од свога стабла за који их још веже недозрели, пресечен пупчаник. Уместо лишћа, трепери сласт насилничка, никад јој краја.
Одлазе секачи, уморни али још дрхтећи од сласти свога чина.
Љубе се међе, и друмови, у чистини, ништа више не ремети мира.
Само Бог другачије жели. Вели: ,,Клијај, моја је задња да тако буде.“
И ја, из једне жилице несатрте, изађох изнад земље, Богу мио.
Коров сам вазда, али, не одричем се.
Кућа ми је на међи.
Бејах круна за једну окруњену главу.
Коваше ме најбољи ковачи а у драгуље опточише кујунџије на гласу.
Преко злата, о мени беше више славног гласа, што појача жеђ отмичара.
Заборавише закон да сам само за једну главу кована.
Мало је поље било наспрам раскриљених крила смрти изнад поља цела.
Мало је поље било а на њему највећи коцкарски улог игда. Круна.
Мало је поље било а постало црвено море у које се, и данас дању, уливају утоке обојене болом пораза. У каскадама, преливају се векови незаборава, опомињу, моле, устрајавају, око поља надвијени као бели анђели затомљеног јецаја. Целивају камене светиње, усправљају крстове и разваљене обелиске, знају да је време само привидно протекло, у оном се мору утапајући и опет рађајући. Да тихо снатре и певуше, како матере крај колевки знају у памћење породу свом, о палој круни...
Хтедоше ме скинути са окруњене главе. Нисам се дала скинути.
Одсекоше моју окруњену главу, мислећи да ће ме тако скинути.
Ни тако ме не скидоше.
Не одричем се своје окруњене главе.
Само за њу су ме ковачи ковали а кујунџије златом красиле.
Мој трон је на сред оног црвеног мора.
Не одричем се свога црвенога трона.
Бејах тек исписана књига.
Корице ми беху тврде, чврсто увезане и мирисаше на штављену кожу.
На страницама, чувах неке нове знаке, са кукицама и цртицама.
Чеках добронамерника, да ме узме у руке, знајући колико сам сама јер ми је мисија неизвесна у мраку простог, световног живота. Немадох шта изгубити, мрак је свеједнако покушавао да моје знаке задржи под својим црним велом и остави их тамо, у заточеништву, као симболе још једне његове победе.
Добронамерник ме даде другом добронамернику а овај трећем.
Кукице и цртице постадоше речи заробљене у словима.
Речи заробљене у словима постадоше писмо једног језика.
Писмо једног језика постаде крштеница једног рађања. ЋИРИЛИЦА.
И у ту крштеницу, заведе један народ као свој.
У себе уписа сву његову муку, док је растао у свом духовном успењућу.
У себи оћута и његово чамотињање у вековном посрнућу.
У себе уобличи цело биће његово, претежно несхваћено, ударано ветровима цивилизацијских непогода, историјски непожељно, атипично а тако објашњиво у 30 простих знакова.
Не одрекну га се.
Не одричи се ни ти мене, народе мој, данас.
Данас је твој дуг према мени на испиту, не дај да ме цепају и руше таблу са мојим именом, знакове крај пута и крајпуташе обележене мојим словима. Не дај себе у мени јер ће опет, по ко зна који пут, изгинути истина о дрвету, круни, црвеном мору, барјаку и чукун-деди с гуслама пред велики бој... И како ћеш, такав, народе мој, безимени, претопљен у какофонију ,,глобалног“, правити мостове ка синовима који ће ти бити налик и на дику, са главама упртим у небо од поноса на порекло. Хоћеш ли клекнути сада, када више не можеш копље да хитнеш и исто да у груди примиш, или ћеш бити мудар, и свој, окренут у своју нутрину, сачувану међу мојим корицама? Хоћеш ли непрегнути очи, своје свеце да видиш, како те неуморно штите, и воде, с непресушном надом да не заборављаш од кога си, куда идеш, куда стижеш и шта за ону строгу судиницу, историју, носиш? Којим ће пером она да пише, мислиш ли је пустити опет да одлучи по својој слободи, а ти да прећутиш. Као да не знаш како се пишу речи СРАМ и ГРЕХОТА. Као да не знаш како боли писати са закашњењем а после певати. Као да ниси народ стар, као да ниси од старости мудар. Као да хоћеш да нестанеш.
Као да хоћеш да се одрекнеш.
Као да је то лако, одрећи се.
Тања Ђурђевић