Књигу се једино усудио да објави издавач "Глас цркве" из Шапца. Професор Кошутић је наговестио шта значи небрига о српском језику и шта чека српски језик у година које следе. Књига је скоро незапажено прошла код српске културне јавности, што је одговарало ондашњој српској политичкој делатности. Негде у исто време, појављује се и "Зборник Сумрак Ловћена" о минирању Његошеве капеле на Ловћену и прекопавању Његошевих костију. Ловћен је тада окован мермером и постављен споменик Ивану Мештровићу, а Његош, у деценијама које следе протеран из школских програма у Црној Гори и проглашен геноцидним песником. И опет, у исто време, појављује се и Антологија српског песништва о Косову под насловом "Лелечу звона дечанска". Андрићевски речено, пошто су песници само будни, Антологија означава прогон и страх од прогона српског народа на Косову и Метохији, док су српски политичари ћутали и чували своја постављења, дотле су се Шиптари ваљано осилили да би остварили своје циљеве са којима се данас носи српска држава.
У историји цивилизације не постоји пример да се од једног језика прави више језика и да се један језик преименује по политичким диктатима, не постоји пример као што је случај са српским језиком
Српски језик и његово ћириличко писмо у овом и оваквом контексту посматрано, осликава судбину сопственог народа. Срби су сведени у оквире окрњених граница државе Србије, у Словенији их не региструју, из Хрватске и Босне су прогнани, а у Црној Гори проглашени за Црногорце, а остатак за националну мањину и политички маргинализовани. Дакле, наум да Срба нема ван граница Србије, а да се у Србији сведу само на Србијанце се полако остварује. У историји цивилизације не постоји пример да се од једног језика прави више језика и да се један језик преименује по политичким диктатима, не постоји пример као што је случај са српским језиком. Српскохрватско језичко заједништво је Србе жестоко коштало, па тако данас можемо говорити о српском језику и српским језицима под другим именима: хрватском, босанском, црногорском. Бесомучно черечење српског језика се одвијало пред очима српских политичара и српске културне јавности, а да о томе није било скоро никаквих реакција (изузев усамљених гласова професора Милоша Ковачевића, Јелице Стојановић, Александра Милановића и др). Да зло буде веће, српски политичари су једва дочекали да босанском језику у Србији дају статус мањинског језика, а министар који је то потписао касније је мењао фотеље уз нова намештења. Присташе такве језичке политике да се српски језик што више сакати из разних владиних и невладиних организација, здушно су подржавали такве пројекте уз некаква објашњења о људским и мањинским правима.
Mada, i vrana razlikuje gakanje gavrana od cvrkuta senice. Drugim rečima, svakome je jasno, osim srpskim političarima, da manjinski jezik ne može dobiti taj status ukoliko se u 99% jezičke strukture i ukupnog leksičkog fonda poklapa sa nacionalnim standardnim jezikom, u ovom slučaju, tzv. bosanski sa srpskim jezikom.
Uz sve ovo, ne treba zaboraviti da intelektualnost ne nedostaje našim političarima, ali su očito u raskoraku sa elementarnim postulatima patriotizma. Jer bez patriotizma, njihovo delovanje predstavlja samo isprazno i pusto dobošarenje. Srpski jezik i njegovo ćiriličko pismo predstavljaju osnovnu duhovnu vertikalu u našem desetovekovnom postojanju na ovim prostorima. Zbog toga je Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma nasušna potreba za spas srpskog opstanka. U suprotnom, ćiriličko seme će proklijati kao u podgoričkoj skupštini ove godine gde je zakopana ćirilica proklijala u potpisima poslanika vladajuće koalicije. Vreme je da se probudi srpska kulturna javnost i stane otvorenije u odbranu srpskog jezika i njegovog pisma jer u suprotnom, ona niti je srpska niti je kulturna.
Na Spasovdan, 2021.
SKUPŠTINA ODBACILA PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITI ĆIRILICE
Republički sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je postojeći Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, kojima se štiti ćirilica.
Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi. Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.
Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.