У периоду велике транзиције у којој последње три деценије, након почетних, сасвим предвидљивих неуспеха, учествује са све очигледнијим успехом, српски народ најзад иде стазама којима треба да иде. У амбијенту нарушеног монополарног света, са умноженим центрима светске моћи, политички смо сазрели тако да храбро почињемо да градимо будућност коју сами креирамо, али то чинимо уз пуно познавање глобалног света и његових, нимало нежних правила функционисања.
Таква врста енергетског уравнотежења треба да остане трајна вредност српске политичке, културне и духовне мисли, па само на њој треба градити нека другачија, специфична решења каква ће у будућности можда постати неминовна. Ко је у политичкој сфери учинио да се овакав драгоцени, спасоносни пут утврди на државном нивоу, не морамо посебно наглашавати! То је довољно јасно сваком патриоти који уме политички и духовно ваљано да мисли.
Један од најважнијих чинилаца такве мисли јесте опредељење да се пре свега унутар сопственог народа изгради неопходна мера животног заједништва, идентитетске самосвести, политичког јединства, привредног напретка, културног стваралаштва и духовне снаге. Тако нешто постаће не само сасвим могуће него и сасвим реално онда када будемо научили да успешно решавамо своје проблеме упркос чињеници да готово нико изван наше заједнице не гледа благонаклоно на успехе који постају сасвим видљиви.
Дакле, окупљајмо се око заједничких идеја, око истога језика, књижевног канона, уметничких вредности, културних кодова, научних сазнања, техничког напретка, образовних циљева, спортских успеха и неуспеха, медијских токова, као и токова капитала! На линији оваквог, спонтаног окупљања, начинимо „српски свет” који може бити онолико хомоген колико неке друге акције и комбинације то никако не могу бити! Уколико пак овај и овакав процес делује подстицајно и на друге, уколико он гради свеопшти мир и стабилност (у мени, у теби, у нашем друштву, у заједници народа, у глобалном свету), онда ће могући приговори веома брзо изгубити сваку снагу и сваку респектабилност.
На плану културне политике Матица српска већ одавно овакве идеје спроводи у својој основној делатности, тако да су у појединим скуповима културних чињеница већ видљиви неки од важних резултата. У области српског језичког јединства, примера ради, урађени су основни стандардолошки приручници за цео српски језички простор, и то како за екавски тако и ијекавски део тог простора. Правопис српскога језика (1993) првобитно је урађен за екавицу, али је садржавао алтернативна решења и за ијекавицу; од 2014. године, међутим, ми имамо посебно издање Правописа за ијекавицу, са алтернативним решењима за екавицу.
Слично смо учинили и са Нормативном граматиком српскога језика: екавска варијанта је изашла 2013, а ијекавска 2016. У штампи је и ускоро ће се појавити ијекавска верзија једнотомног Речника српскога језика, чија је екавска верзија (са ијекавским алтернативама) изашла 2007. Сви су ови приручници штампани на ћирилици, а ћирилица је дефинисана као српски идентитетски феномен: могу Срби користити и латиницу, али она није српски идентитетски чинилац.
Трима поменутим књигама Матица је заокружила систем основних стандардолошких приручника који обезбеђују нормативно јединство и целовитост српскога језика и у пуној мери интегришу екавски и ијекавски изговор, а тиме и дефинишу појам српског језичког простора. Чувајући нормативном праксом како екавицу тако и ијекавицу, ми штитимо не само целину српскога језика него и елементарни опстанак људи који говоре екавицом и ијекавицом.
Колико је ово био подухват од далекосежног значаја, показаће године и деценије које долазе. Оваква формула којом се исказује брига за целину српског народа морала би, осим језика, да буде исказана у свим доменима културне политике, а посебно у домену идентитетских феномена као што су књижевност, историја, вера, обичаји, образовање, уметност, наука, философија, систем идеја, одговарајући вредносни поредак итд. Матица српска, али и велики број блиских и сродних установа, као и многи самосвесни појединци сасвим су спремни за овакву врсту друштвено одговорне делатности. Уколико ваљано решимо сва та питања, па уз помоћ таквих решења успешно изградимо српски културни образац, онда ће постати знатно извеснији свеопшти просперитет не само Србије и Републике Српске, у перспективи и Црне Горе, па и свих Срба, ма где они живели и радили.
Тај српски културни образац представљао би само основу на којој су могући најразличитији, сасвим неспутани и слободни облици креације. На овом путу успеха биће многих искушења, али не обазиримо се превише на наше противнике и непријатеље! Чинимо оно што је неопходно, што је израз људске слободе и креације, те што је племенито и мудро! Чинимо оно што треба да чинимо како бисмо истовремено градили наш „српски свет”, али и глобалну, светску заједницу у којој ми, Срби, морамо задобити своје респектабилно место и морамо умети да све то успешно обезбедимо.
И још само једна напомена: оваква окупљања представљају наша елементарна људска права, а не програм какве политичке и партијске акције! Захтеви за оваквим окупљањем „српског света” треба да дођу од нас, обичних грађана, као захтев за неопходношћу уредног и хуманог живота! Зато памет у главу, па као слободни и самосвесни људи пођимо тамо куда нам ваља ићи!
Аутор проф. др Драган Станић
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/shorin011
Извор Политика, 09. август 2021.