Аутор, а знатним дијелом и приређивач ове књиге, уредно његује задршку - којој је склон и док исписује ове редове - према приручницима о култури говора, академском писању, реторичкој вјештини, затим према курсевима о креативном, академском и журналистичком писању, и то из више разлога.
Сплет околности је удесио - можда баш због оваквог нашег става - да чудне 2020. године, у оквиру манифестације “Градишко прољеће” аутор је био у прилици да држи курс под називом “Школа креативног писања”, и то да јадац буде потпун, посредством кратких текстова објављиваних на “Фејсбук” профилу Културног центра из Градишке. Као универзитетски наставник, професор српске књижевности, аутор неразувјерљиво сматра - израженије у вријеме потенцирања електронске комуникације - да се наставом може (и смије) звати само класична настава, ин виво, подразумијевајући директну комуникацију и контакт са студентима (слушаоцима).
Цјелине
Аутор се прихватио изазова да исти курс држи и 2021. године, сада већ са више искуства и самопоуздања. Тако је настало десет текстова (лекција) који чине први дио ове књиге, увећаних и знатно измијењених у односу на своје прошлогодишње предлошке. Увјерен да се писање учи (онолико колико може, ако уопште и може!) писањем и читањем, аутор се опредијелио за опробан рецепт. У први план су истакнути цитати из репрезентативних дјела великих српских писаца. Тако је наш курс “Креативног писања” испао као каталог повлашћених мјеста из српске књижевности, изабраних на основу ауторовог читалачког искуства и његовог сензибилитета за књижевну умјетност. Та повлашћена мјеста наше читалачке егзистенције повремено су коментарисана, дјелимично анализирана, са намјером да се нагласе поуке које из њих еманирају, не сумњајући у њихову корисност и непретенциозну поучност.
Ставови стваралаца
Други дио књиге “Читање писања” садржи десет текстова, прилично уједначеног обима, у којима се анализирају поетички ставови истакнутих српских стваралаца: Гаврила Стефановића Венцловића, Јована Рајића, Јована Дошеновића, Саве Мркаља, Вука Караџића, Јована Стерије Поповића, Лазе Костића, Ђуре Јакшића, Јована Сундечића, Иве Андрића и Гојка Ђога. Оно што је заједничко овим различитим ствараоцима јесте сумња у могућност објашњења стваралачког чина и поступка те, једновремено, њихово настојање да у својим дјелима и текстовима различитог обличја то учине. У том смислу је можда најиндикативнији примјер Иве Андрића, који је сматрао - и то у више прилика наглашавао - да писац треба да ствара а не да објашњава сопствено дјело. Па, ипак, он је оставио више књижевнотеоријских ставова и аутопоетичких исказа од било ког другог српског књижевног ствараоца. Треба нагласити да у кратким написима из дијела књиге “Ствараоци о стварању” аутор није имао намјеру да изврши темељиту евиденцију и анализу аутопоетичких схватања наведених српских писаца, већ је настојао да освијетли оне њихове погледе који су се њему, према концепцији ове књиге, учинили најпримјеренијим, што не мора да значи да су они и најважнији. Те претензије из више разлога су нам биле стране приликом сачињавања ових минијатурних поетичких портрета.
Практична страна
Најзад, у трећој цјелини књиге, коју смо насловили “Читање и писање” издвојили смо десет текстова - њиховим бројем водило се рачуна о равнотежи књиге - у којима су се истакнути аутори, наши и страни, представили једновремено као ствараоци и тумачи стваралаштва. Између осталих, издвајамо текстове М. Црњанског, И. Андрића, Е. А. Поа и Т. С. Елиота. Да Црњански и По нису написали своје есеје, да њих издвојимо посебно, читаоцима и тумачима поезије остала би недокучива загонетка пјесничког стварања, алхемија умјетничког кнађења, неисказиви принцип наслојавања и преслојавања разноврсних искустава тајанствених и за њихове творце.
Аутор “Читања писања” имао је превасходно на уму практичну страну ове књиге. Теоријску експликативност - којој ни иначе није нарочито склон - замијењена је овдје непретенциозним сугестијама заснованим на провјереним примјерима. Сродност и испреплетеност појмова читање и писање опредијелила нас је да их, спрегнуте, истакнемо у наслов књиге, усљед чега он није резултат егзибиционистичке игре ријечима.
Најзад, под културом говора, синтагмом која се често употребљава у данашњем јавном простору, подразумијевамо и културу писања, на коју смо, одвикнути од писања (и мишљења), скоро заборавили. Ако ова књига макар мало допринесе култури говорења и писања, она ће испунити, и иначе непретенциозну, ауторову првобитну замисао о њеном састављању. Када је већ ријеч о поменутој култури, треба нагласити парадоксалну мисао: несврховито је борити се за оно против чега нико није!
Душко Певуља, професор на Филолошком факултету у Бањалуци