ХАЈКА на српски уџбеник граматике за ђаке осмог разреда, коју воде хрватски званичници, долази од оних чији су преци једини на свету имали концентрациони логор за децу. Језик који се данас назива хрватски био је још крајем 19. века језик Вука Караџића и Ђуре Даничића. И говорили су га најпознатији хрватски лингвисти тог доба. Тако да данас ћириличке табле лупају и ћириличка слова затиру тамо где су им преци „српски штитили и српски писали“.
Овим речима историчар језика академик Слободан Реметић коментарише буру која се подигла због садржаја граматике за осми разред у којој пише: јужнословенски језици су бугарски, македонски, словеначки и српски језик, а уз српски у напомени треба додати да Хрвати, Бошњаци и поједини Црногорци овај језик називају хрватски, босански/бошњачки и црногорски.
Ову лекцију у Хрватској су протумачили као негирање хрватског језика, па је уследио низ оштрих реакција – премијер Пленковић је тражио од председника Вучића да се грешка исправи, председник Милановић је запретио реципроцитетом, шеф дипломатије Радман упутио протестну ноту…
Академик Реметић на ово каже:
– Постоје људи који се ничега не боје, али и они који се ничега не стиде. Званични Загреб се, у континуитету, и то како његов световни тако, нажалост, и духовни део понаша по кодексу ових других.
Када је језик у питању, наш саговорник подсећа да и страни научници данас говоре да између Бугарске и Словеније постоје један лингвистички и више политичких језика.
– И хрватски, као и такозвани босански и такозвани црногорски језик, треба подводити под плашт „такозваног језика“, чега, нажалост, нису свесни ни неки српски лингвисти. Он је, и по сведочењу великог хрватског научника Маретића, продукт лингвистичког инжењеринга – каже овај академик.
Историјски гледано, Хрватски сабор је 1890. године донео одлуку да се озваничи – вуковски тип књижевног језика. Одмах након те одлуке приступило се припреми правописа, граматике и речника, а најпознатији хрватски језикословци тога доба: Иван Броз, Томо Маретић и Фрањо Ивековић изричито кажу да су први инструменти новог типа књижевног језика у Загребу писани искључиво на темељу дела и идеја Вука Краџића и Ђуре Даничића. Академик Реметић детаљно наводи како је то изгледало:
– Већ 1892. године Иван Броз издаје Хрватски правопис и сасвим недвосмислено у предговору каже: „Израдио сам правила углавноме према начелима којих се држао Вук и Даничић, а само гдјешто одступио сам од њихова писања“.
У истом тону пише и Томо Маретић у предговору „Граматици и стилистици хрватскога или српскога језика“ 1899. године: „Ако сам хтио да ова књига буде онакова, какова треба, морао сам грађу за њу узимати из дјела писанијех најбољим књижевним језиком. Сви људи, који о тој ствари могу право судити, слажу се у томе, да је Вук Стефановић Караџић до данас први наш писац, што се тиче правилна и добра језика, да је он за књижевни језик оно, што је Цицерон био и јест за књижевни латински језик. Будући да о Вуку и ја ово мислим, за то је требало, да из његових дјела саберем што потпунију грађу за ову моју књигу“.
Можда су најпоучније речи Фрање Ивековића при крају предговора у Рјечнику: „Ово дјело могло би се звати и рјечник Српскога језика, и да су га написали Срби, јамачно би се тако и звао; али му је по једнаком и по самим начелима Србаља Вука Караџића… и Ђуре Даничића… име рјечник Хрватскога језика, јер су га списали и на свијет издали Хрвати“.
И у Одбору за стандардизацију српског језика који је препоручио шта треба да пише у граматици за осмаке, због чега је претрпео нападе, истичу да треба разликовати појмове лингвистички језици и политички (симболички) језици.
– Разликовање лингвистичких и политичких језика није никакав српски изум – каже проф. др Срето Танасић, председник Одбора. – Нико у Србији не спори хрватској мањини право на сопствени језик. У пракси то значи и да је, где су испуњени законски услови, у локалним заједницама хрватски стандардни језик у службеној употреби поред српског. Подсећам да су ти услови значајно блажи него у Хрватској. У уџбеницима матерњег језика хрватске мањине у Србији језик се зове – хрватски. Подсетио бих да је Одбор исту класификацију јужнословенских језика, каква је наведена у граматици за осми разред, дао и 2010. године. Не би смело бити неспоразума, а неспоразум се прави.
Коменатришући захтеве из Хрватске да се исправи оно што пише у граматици, Танасић закључује:
– У савременом свету није уобичајено да нека држава цензурише ни сопствену науку, а камоли туђу националну науку.
ПРАВА БУЊЕВАЦА ИСПОШТОВАНА
На захтев националне заједнице Буњеваца, Србија им је признала право на језик, као што је и другим националним заједницама признала, што је добро – подсећа Танасић. – Принцип за свој захтев Буњевци су могли наћи управо код Хрвата, јер су они крајем шездесетих година прошлог века, истакли право народа да се језик којим се народ служи може звати тим именом. Не желим да се бавим питањем која етничка група има право, а која нема да се зове посебним народом и ко коме може да даје то право. Међутим, не треба кривити Србију ни зато што буњевачка заједница жели да сачува своју посебност, па и језичку. Буњевци су у прву Југославију и ушли као Буњевци, у другој је држава наредила да се сви католици српскохрватског језика имају звати Хрватима. Изгледа да је с распадом те државе престала да важи таква обавеза за Буњевце. Европа подстиче очување малих етничких заједница и њихових језика.
У ДУБРОВНИКУ СЕ ГОВОРИО СРПСКИ
У години доношења далекосежне одлуке Хрватског сабора о прихватању Вуковог типа књижевног језика у Дубровнику, према званичном попису његових житеља, није било ниједног Хрвата.
– Те, 1890. године у Дубровнику и његових 14 „одломака“ пописано је 11.177 становника, од којих 9.713 „говори у кући српски“, 716 италијански, 19 словеначки, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. Хрвате ће у Дубровнику и осталим крајевима насељеним штокавцима католицима од половине 19. до почетка 20. века успешно „рађати“ Ватикан, а касније и Коминтерна под уздом Ватикана.