„Нећу ја да говорим, нема смисла. Боље да студенти осете, чују, да сами испитају шта се овде дешава, да извагају нијансе које су им потребне за доношење закључака”, говори један професор на Газиместану. У расклиманом аутобусу он ће заједно с њима годинама обилазити заборављене људе, наставнике, порушена црквишта, споменике Унеска, домове културе... Завршиће у призренској болници након тровања храном и с љубављу говорити о лекарима Албанцима иако је, малочас, стигао из српског гета – од понижених и запостављених. Све ове године, укључујући и пандемијске, тај европски човек троши да прати Видовдан и његове грачаничке програме и ноћи по скромним домовима косовских Срба. Протекли Видовдан био је гост Даринке Јеврић. То је почивша песникиња која је остала са својим народом и језиком, жена која је у Приштини, након општег прогона и бежаније 1999. године, одлучила да животом посведочи сваку реч своје поезије.
Сигурно је да су и други, као наречени професор, путовали, говорили, писали, расправљали, злопатили се по болницама, бивали претресани и сумњичени од полиције, али се само од малобројних тражило да посведоче животом, породицом и положајем своје речи, дело и идеје. Наишао је тренутак да у те малобројне ступи јунак ове приче, професор опште историје новог века на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић.
Академска каријера, научни радови, честитост и рад са студентима изгледају беспрекорно, али има нешто што његовим колегама смета и због чега је предат суду и осудама, а његова напредовања постала су предмет јавних расправа и дебата. Укључили су се ставови о НАТО-у, Јасеновцу, Косову, политика, пизме... На универзитету се сви бирају на један, а само Ковић на други начин, па се тако све претворило у апсурд: комисију за избор у звање редовног професора изгласавају они који су га тужили и чекају судску пресуду! Дакле, сада су добили прилику да му пресуде на факултету, за случај да на редовном суду изгубе. Има ли у свему овоме неког вишег смисла, зашто се Ковић издвојио међу десетинама других и због чега је постало важно хоће ли тај вечито осмехнути професор остати међу својим студентима и колегама на универзитету?
На првом месту он не зна да ћути, јасно и прецизно артикулише своје ставове, не подилази ни властима ни опозицији, несклон је компромисима када су основни национални интереси у питању, сила и моћ га мало занимају, његово Косово је оптимистично, његово тумачење косовског завета је победничко. У свему што ради има вишак срчаности и научну аргументацију, болује од мањка идеологије, понекад има историју у табанима... Уз све то Ковић има један фаталан недостатак: способан је за дијалог! У тој особини сабрале се се његове среће и несреће „јер, ми не говоримо само речима, ми говоримо читавим животом”, тврдио је Борислав Пекић.
Изгледа да су многи препознали говор живота и небројене могућности дијалога које се одатле могу отворити. То се види и у широком кругу оних који потписују петицију за његов опстанак на универзитету. Посебно су занимљиви гласови који долазе са места где се живот, дух и култура налазе у међупростору опстанка и нестанка:
„Професор Ковић изузетно доприноси чувању и промоцији наше историјске и културне баштине на Косову и Метохији, како научним и стручним учешћем у публиковању историјске грађе тако и својим критичким текстовима, апелима и популарисањем споменичког наслеђа међу студентима и сарадницима”, огласио се из Високих Дечана јеромонах Петар Ројевић.
Због свега реченог требало би избегавати пресуђивање Милошу Ковићу јер оно што је њему данас у табанима могло би се сутра „судијама” наћи у глави, срцу или научним радовима.
Живојин Ракочевић