Недавно преминули др Александар Јовановић (1949– 2021) био је, између осталог, професор књижевности, књижевни критичар и теоретичар, декан Учитељског факултета Универзитета у Београду и председник Националног просветног савета. Објавио је већи број дела о настави књижевности и актуелним питањима српског образовања, приредио је велики број књига српских писаца и добио велики број награда за свој допринос српском језику, књижевности и култури. Поводом његове смрти, на дан Светог Саве, 27. јануара на трибини Института за европске студије говорио је о статусу српског језика, књижевности и културе др Александар Милановић: лингвиста, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду и дугогодишњи пријатељ и сарадник проф. др Александра Јовановића.
После уводне речи директора Института за европске студије и научног саветника, др Мише Ђурковића, излагач је започео тврдњом да је професор Јовановић био својеврсни настављач делатности Светог Саве, Доситеја Обрадовића и Вука Караџића.
Професор Милановић је наставио тврдњом да се делатност његовог колеге огледа најбоље у његовом институционалном деловању, будући да у савремено доба ни најснажнији појединац не може остварити значајни утицај ван институција. Наводећи где је све његов колега радио (Прва београдска гимназија, Филолошка гимназија у Београду, Учитељски факултет Универзитета у Београду, Национални просветни савет, Институт за књижевност и уметност у Београду, Матица српска и Научно-културно-образовни центар „Вук Караџић“ у Тршићу), излагач је за свог пријатеља и сарадника истакао како је он сву своју делатност спроводио кроз институције, посвећујући се њима у данас веома реткој мери, те да је професор Јовановић у њима био покретач већине национално-културних акција. Излагач је за свог колегу навео како је он био заслужан и за позитивне људске односе у институцијама где је био ангажован. Додао је да би српски језик, култура и књижевност били сигурно бар неколико корака ближе амбису са наслова предавања да није било те вишедеценијске институционалне делатности.
Професор Милановић наставио је излагање тврдњом да се пренаглашавају страни негативни утицаји на српску културу, а да се запоставља учешће управо српског народа у пропадању сопственог језика, за који верује да је срж културе и идентитета.
Говорећи како у свим циклусима образовног система Републике Србије фонд часова матерњег језика јесте мањи него у државама региона и другим европским државама, истакао је да су захваљујући и професору Јовановићу, чланови Удружења за српски језик и књижевност Србије покренули петицију за добијање натпредметног статуса за српски језик и књижевност.
Напомињући да се одмах јавила и негативна реакција од стране одређених субјеката попут извесних невладиних организација и појединаца, професор Милановић је нагласио да се на реченом плану не ради ни о каквим тенденцијама противречним европским вредностима, већ да се ради управо о усклађивању са стандардима какви постоје широм Европе. Напомињући да је једна од најчешћих замерки недостатак простора за ширење фонда часова, излагач је рекао да он као србиста није надлежан да решења за такве проблеме предлаже, али да мисли да решење ваља тражити управо угледањем на програме других држава које су успешно имплементирале већи фонд часова за сопствене матерње језике. Као основни узрок мањка фонда часова српског језика он види управо недостатак свести о значају језика, као и недостатак развијања писмености и значаја познавања матерњег језика код будућих генерација.
Колико је ситуација драматична, излагач је приказао кроз примере покушаја измене планова и програма за српски језик и књижевност у школама, где је предлагано да се из истих изместе нека капитална књижевна дела. Управо су такви покушаји, како професор Милановић наводи, спречени захваљујући његовом колеги. Један од аутора чија је дела требало изместити јесте Десанка Максимовић, али је излагач устврдио да је то заправо била својеврсна димна завеса, како се не би видели опаснији поступци, попут уклањања дела писаца попут Владана Деснице. Таквим поступцима, чини се, наставља се тенденција да се српска књижевност сведе на књижевност данашње територије Републике Србије, као и да се сви остали српски писци кроз занемаривање препусте корпусима књижевности суседних народа. Према речима излагача, професор Јовановић је био једна од првих особа који су ту тенденцију препознали.
Професор Милановић истакао је како се потискивање наставе српског језика вршило и кроз покушаје свођења фонда часова овог предмета. Тако је постојао предлог да се фонд смањи на један час недељно у трогодишњим средњим школама, управо у време када је он сам био члан комисија о средњошколском образовању. Како је рекао, једва се на крају успело одбранити решење да тај фонд остане два или три часа недељно.
Ступањ драматичне ситуације, како је даље наставио, осликава и предлог да се раздвоје часови српског језика и књижевности у засебне предмете. Наводећи да мисли како у тој идеји нема ничег суштински злог, излагач је рекао да је она била једна од стратегија како би се преко тога дошло до већег фонда часова. За професора Јовановића навео је да је он био изричито против такве стратегије, јер је сматрао да су језик и књижевност једно тело и једна душа. Излагач је нагласио како је он сам првобитно био склон идеји раздвајања предмета, али и да је од исте одустао управо због аргументације свог сарадника и пријатеља.
За професора Јовановића рекао је и како је он, иако превасходно тумач књижевности (и то један од највећих у савременој српској историји), био веома упућен и у питања језика, па је могао да тумачи књижевност и кроз питања тематике, садржаја и структуре из перспективе лингвисте, у традицији стручњака какав је био проф. др Новица Петковић и какви су вршњаци професора Јовановића, попут др Радивоја Микића, проф. др Јована Делића и проф. др Петра Пијановића.
Излагач је нагласио и да је друго поље проблема који су сагледавали професор Јовановић и он питање идеолошког деловања кроз критеријуме и образложења за давање књижевних награда. Будући да ово питање, као и питање политике издавачке продукције, директно утичу на успостављање будућег канона српске књижевности, излагач је посебно нагласио да је ово питање од једнаког значаја за наредне генерације као и питање фонда часова.
У наставку излагања рекао је како није очекивао велики ангажман свог дугогодишњег колеге и пријатеља у вези са родно осетљивим језиком као идеолошком појавом. Иако се професор Јовановић, како је навео, није ангажовао много директним писањем текстова, рекао је како је управо његов дугогодишњи пријатељ и сарадник активирао људе за које је процењивао да могу говорити о идеолошком притиску који се у данашње време врши у том погледу. Притом је истакао да на овом пољу спор не постоји око питања треба ли неког ословљавати родно осетљивим облицима и треба ли поштовати нечије право да жели да се ословљава у том маниру, него да је спор у потреби законског обавезивања људи да прилагођавају свој језик и у потреби за фактичком цензуром.
Професор Милановић је истакао да се, нажалост, у биографијама његовог колеге неће препознати колики је утицај имао на подстицање других на активност зарад спречавања културно и национално штетних процеса и акција. Додао је да верује да ће нажалост бити све мање таквих људи, јер му се чини да данас преовладава став како је довољно такве процесе и акције негативно оценити у личном коментару, без предузимања конкретних потеза да се оне заиста зауставе.
Једна од делатности професора Јовановића огледала се и у раду на одређивању граница српског језика. Напомињући да у српском народу погрешно влада уверење да је њих могуће лако дефинисати, излагач је рекао да је довољно само покушати повући начелне границе српског језика на некој карти, па ће уследити низ негативних реакција у самој Републици Србији, Као пример навео је конструкцију торлачког језика у самој српској средини и који је стављен на листу угрожених језика УНЕСКО. Додао је и да очекује да ће се косовско-ресавски дијалекат такође појавити као неки нови стандард у будућности. Како је додао, најекстремнији гласови покушавају да изједначе српски језик са шумадијско-војвођанским дијалектом. Према његовим речима, управо је професор Јовановић препознао ту тенденцију и борио се против ње.
Професор Милановић навео је за свог дугогодишњег пријатеља и сарадника да је био веома ангажован и на пољу одбране ћирилице. Додао је да су неки лингвисти креативним тумачењем члана 10. Устава Републике Србије, који налаже се ћирилица користи у службеној употреби, дошли до закључка да је и латиница службено писмо у Републици Србији. Професор Јовановић, како је навео, ангажовао се и против још једног, сродног иако наизглед супротног, процеса. Наиме, он се залагао за очување српског писаног наслеђа штампаног латиницом у каталогизацији и библиотечкој обради, будући да се све што се на територији Републике штампа латиницом, у Вашингтону и на многим другим местима заводи као културно наслеђе околних народа. Додао је да тај проблем потиче управо из Републике Србије, будући да сама Народна библиотека Србије води дела штампана латиницом као хрватска или бошњачка, док дела упокојеног митрополита Амфилохија Радовића као дела писана црногорским језиком.
Излагач је истакао да је он сам са проф. др Милошем Ковачевићем, проф. др Сретом Танасићем и проф. др Вељком Брборићем радио на Предлогу измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама из 2017, будући да је речени закон из 1991. и да не одговара нити држави, нити тренутној језичкој ситуацији у њој. Како је навео, први покушај да се у овом погледу учине измене покушао је сопственим предлогом 2004. мр Бранко Брборић. Како је у наставку навео, ниједан од ова два предлога није стављен на гласање, али су оба објављена у зборнику.
Предлозима би се коначно дефинисало шта категорија службена употреба језика и писама заиста значи, те како се односи према (како је навео, у светској лингвистици непознатој) категорији јавне употребе језика и писама. Иако су се наведени стручњаци, према његовим речима, сусретали и саветовали са представницима националних мањина, и иако су речени представници били задовољни предлозима, до гласања у Народној скупштини Републике Србије ипак није дошло.
И питање односа према српског према мањинским језицима у Републици Србији је, према његовим речима, забрињавајућа тема. Као пример колико је непознавање материје широко, навео је пример разговора са конзулом Републике Србије у Чикагу, који је нетачно тврдио да посланици из редова националних мањина имају право да говоре на својим језицима (што, према његовим речима, није случај ни у једној Републици Србији блиској држави). За професора Јовановића су и др Миша Ђурковић и проф. др Александар Милановић нагласили да је управо он скретао пажњу свима да се очекивања од припадника националних мањина у погледу познавања српског језика своде на то да на крају образовања исти фактички не знају српски течно.
Професор Милановић скренуо је пажњу и на немар према стандарду српског језика у Републици Србији. Цитирао је академика Александра Белића, који је пре седам деценија скретао пажњу на чињеницу да за стандардни језик није битно то што је он законски прописан и има посебни статус, већ да је битно то што је он механизам културног мишљења. Осврнувши се посебно на неспретну кампању у којој је негативно описано познавање падежа на југу Републике Србије, рекао је како је одговор дошао у виду осмишљене акције претњи да се српски стандард мора отворити за дијалекатске разлике, како не би неко нормирао те дијалекте у засебне стандарде, ослањајући се на флоскуле како богати Север презире и омаловажава сиромашни Југ. Како је навео, као неко ко води порекло из Ниша, ниједна нација на планети није нити би отварала стандард за супстандард. Додао је и да ниједан културни радник из тих крајева не жели ту промену, али да се често из иностранства пружа подршка таквим иницијативама, са напоменом како становници тих крајева то желе и како они боље знају.
На крају излагања, професор Милановић је истакао удео свог колеге у оснивању и одржавању Образовно-културног (данас Национално-образовно-културног) центра „Вук Караџић“ у Тршићу, замишљеног да окупља српске ученике, превасходно средњошколце, на семинарима националних дисциплина (језика, културе и фолклора у најширем смислу). До сада су три године проведене у образовању ученика у наведеним дисциплинама. Ученици су били у прилици и да виде на локалном терену како култура живи. Професор Јовановић је био међу наставницима који су тамо држали курс.
Излагач је такође истакао да је његов колега међу заслужнима и за покретање Србистичке интеркатедарске конференције. Навео је да су две конференције већ одржане: на првој је усвојена петиција о тражењу натпредметног статуса за српски језик, док је на другој дискутовано о канону српске књижевности. Обе конференције су изнедриле декларације, које су доступне јавно на интернету. Професор је додао да се за ову годину планира трећа конференција, која ће дискутовати о територијалним, културним, симболичким и другим границама српског језика. Излагање је завршио речима да је упркос свему оптимиста, и да због институционалног повезивања и делатности очекује позитивне помаке у будућности.
У делу за дискусију др Миша Ђурковић се надовезао изношењем примера како страни политички ентитети имају кључну улогу на доношење закона и на културном пољу у Републици Србији, али је навео и позитивни пример Делегације Европске уније у Републици Србији, која је почела да условљава кандидате на будућим конкурсима употребом ћирилице у конкурсној документацији. Истраживач сарадник Института за европске студије, Душан Илић, дискутовао је са професором Милановићем око статуса дијалеката српског језика и поменутог отварања српског стандарда, а дотакао се и мање познатих личности које су оставиле трага у култури тих крајева, попут Кирила Пејчиновића. Др Рајко Петровић, истраживач сарадник истог института проблематизовао је питање употребе ћирилице и у Републици Србији и у Републици Српској, а истакао је и потребу да се догађаји који се организују у сврху очувања ћирилице заиста тиме и баве. Стручњак за сајбер безбедност и редовни гост трибине г. Александар Вукаловић позабавио се питањем мотивације за занемаривање српске културе и наслеђа. На крају, др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије, подсетио је да се слични процеси сузбијања стандардног језика дешавају и другде, на примеру личног искуства у Сједињеним Америчким Државама, али је завршио са позитивним закључком да је ћирилица последњих година у Београду опет почела да добија престижни статус, и то са тржишног аспекта, будући да су многе фирме у престижнијим деловима Београда почеле користити ћирилицу.
Проф. др Александар Милановић је на сваку од ових тачака износио низ занимљивих чињеница, тврдњи и допуна, а које су по обиму преопширне за овај невелики приказ.
Србољуб Пеовић,
Институт за европске студије