Традиционална школаје имала многе недостатке, али једна њена темељна особеност, која, чини се, недостаје данашњој школи је широко хуманистичко образовање (истини за вољу, било је понекад и прешироко), или, пак, хуманизован поглед на Другог. То је било помогнуто и образовним телевизијским програмом, који је отварао свијет митологије, књижевности, игроказа, музике и маште, донесеним не само досјетљивошћу и умијећем ондашњих аниматора, глумаца, редитеља, писаца већ превасходно спознајом о важности бриге о будућим покољењима. Колико смо данас као друштво брижни у том правцу-велико је питање и тражи вишеслојну процјену.
Размишљајући о школи, посебно данашњој, прво питање које се намеће, бар мени, јесте зашто дјеца не воле школу или, блаже, зашто школа није мјесто гдје дјеца воле да буду, и, с друге стране, мисао о томе зашто је наставни кадар врло често обезвријеђен. Разлози томе могу бити различити, али моје сјећање на школске дане (са обје стране клупе) скромно гледа у један од могућих одговора, а то би бионедостатак развијања индивидуалности на темељима општости (појачан тренирањем строгоће и страха), односно недостатак подстицања онога што дијете може, а не инсистирање на ономе што не умије, а што је дио наставног програма који морамо, макар и обезглављениостварити јер бирократија зове. Вјерујем да је свако дијете креативно. Свако. Али, пуко репродуковање и меморисање огромне количине различитих факата, који се из године у годину само гомилају у школским програмима и права су маратонска трка за наставнике и дјецу, не доприноси развијању критичког мишљења, ставова, ни слободне личности као олимпске тежње у васпитном процесу. Силна је дангуба учити напамет јер се уложи огроман психички напор, који послије врло брзо нестане не остављајући никаквог трага у личном животу. У развијеним друштвима, или, пак, онима која то желе да постану, идеал су нараштаји који размишљају по сопственим мјерилима, по мјери онога што их чини људима, а то је, између осталог, да личне, често грамзиве интересе оставе иза општих,ада при том сви не пјевају као Аристофанове жабе,по хорској мјери, коју узима диригент. Стога је у школи некад била важна квалификација–учи са разумијевањем (додуше, чини се да је и градиво тад било мање обимом) као својеврстан антипод данашњој школи, гдје је много тога сведено на јурење аритметичке средине, пред којом сви у испегланим бијелим кошуљама морамо пасти до пода и, ако треба, у школском дворишту јој бисту ударити. Сједи, ћути, понављај модел, уоквирен у фронтални вид наставе, при чему ће неко да провјерава наше памћење, а не видике и домете, неће, сасвим сигурно, развити креативност, потребу да се о нечему промишља, нити ћеразвитисвестрану слободну личност, како се наводи у педагогији, као крајњи циљ образовног концепта.
Принцип систематичности је један од педагошких принципа, који, како савјетују педагози, ваља слиједити. То би практично значило да се ново градиво учвршћује у већ постојећи систем знања и тиме се обезбјеђује међусобно јака веза, која знање чини трајнијим и јаснијим. Али, не само то. Дјеца се тиме уче да повезују појмове, погледе, теорије, и шта све не, из различитих предмета, чиме се развија асоцијативно мишљење, које је само по себи веома отворено, трагалачко, буди нове идеје. Ако овоме додамо стари, добро провјерени рецепт Коменског да се не намеће ништа више од онога што дијете може, односно да се узму у увид индивидуалне могућности сваког појединца, гдје би школи крај био!
Међутим, има и било је и оних наставника, који су на неки начин излазили из омеђеног, устаљеног, врло често хладногфронталног оквира образовног процеса и дјеца су их вољела, али не због тога што су дијелили петице шаком и капом него зато што су били с дјецом. Наш драги наставник физичког Драган Зеленовић, горостас племенитости и ведрине, свима нам знан као Зелени, умио је да сваку суботу ујутро, њему,дакле, ипак нерадни дан, откључа фискултурну салу, посложи, уз нашу помоћ, све струњаче и друге скаламерије за извијање вратова, рамена и мршавих ногу, односно за гимнастику коју смозавољели захваљујући њему. Потом би нам подијелио све лопте и друге реквизите и, најважније, био са нама, увијек са осмијехом и топлином, а да при том ни на који начин не нарушава властито достојанство у нашим очима. Наставник наш је сам себи задао задатак, измислио га, да чини нешто добро за нас иако га тиме није обавезивао никакав програм, а камоли плата, посебно не у оним тмурним годинама нашег одрастања.
И послије много година смо схватили да је наш наставник Драган Зеленовић, без икакве административне уређености, у виду школског плана и програма, страшних папира, колона, датума, успио да нам пренесе важну лекцију о томе колико је заједничарење важно, односно колико је човјек човјеку потребан.
Пише: Росанда Пауел