У сусрет Дану матерњег језика, ваља се сјетити вриједности, изражајности и дубоке простонародне љепоте, коју у себи чува српска ијекавица, органска материја српског језика и српске културе. Испуњен душом и унутрашњим животом, чулна појава невидљивог и вјечног, ијекавски изговор је носилац традиције српског језика, из кога је потекао најдоминатнији дио српске народне књижевности. За ову прилику, можда је корисно издвојити пар садржајних момената из разговора који је, поводом штампања ијекавске верзије једнотомног Рјечника српског језика, за београдске „Новости“ дао наш угледни интелектуалац, професор српске књижевности и предсједник Матице српске – Драган Станић.
Драган Станић Фото: Ми знамо ко смо
„Ијекавски штокавски простор је само једно плућно крило српскога језика, а друго крило је штокавска екавица. Срби су и до сада дисали са оба ова плућна крила, а тако треба да буде и од сада. Свако сужавање у погледу основних схватања целине српскога језика води нас катастрофалним исходима у будућности. Нико нас данашње Србе није овластио да спремамо капитулантску опцију за наше потомке, па на такву врсту пораза не смемо пристати. У том рату штокавска ијекавица, српска по пореклу, треба да постане плен који ће разграбити они јужнословенски народи, верске и етничке заједнице спремне да развију своју идентитетску стратегију засновану на антисрпском ставу, на потреби да себе дефинишу по својој разлици и оштром супротстављању Србима. Како то у пракси може да изгледа, најгротескније и најкарикатуралније је показано на примеру Црне Горе и Црногораца.
Битка за штокавску ијекавицу представља важан део поменутог културалног рата против Срба. Пошто све то представља историјски процес дугога трајања, онда би било преко потребно да себи разјаснимо како за креаторе тога културалног рата простор штокавске ијекавице представља суштински важан циљ. За њих би било идеално када би сами Срби, одустајањем од бриге за ијекавицу, помогли интересе сопствених непријатеља. То значи да је на српским западним просторима планирано не само отимање штокавске ијекавице него и нови процеси етничког чишћења.
Потом се морамо побринути да српска језичка норма и српска језичка култура, која укључује и свест о вредности колико екавице толико и ијекавице, буде у пракси ваљано спроведена. Српско језичко искуство мора имати развијено чуло како за екавицу милих нам писаца какви су Доситеј, Бранко, Змај, Лаза, Ђура, Дис, Исидора, Црњански и други, тако и за ијекавицу исто тако милих нам писаца какви су: Вук, Његош, Љубиша, Шантић, Иво Војновић, Меша и многи други. Кад то схватимо, онда ћемо разумети и то како су на екавицу прелазили један Дучић или Андрић, те како су умели и екавицом и ијекавицом да певају Бећковић, Ного, Милосав Тешић… Када све то дубоко осетимо и доживимо, онда ћемо спонтано у себи учврстити једноставан, а неизбрисив утисак да са српском књижевношћу живимо у изражајно моћном језику, те у једној дубокој и богатој култури која за праве таленте представља извор велике снаге и лепоте.“
Извор: НВО Ми знамо ко смо