Када би Вас неко питао: шта је за Вас срећа, а шта радост, како бисте одговорили и како бисте окарактерисали ова два појма? Према дефиницији придев срећан (сретан) долази од глагола сретати, али за сваког тај сусрет има другачијег титулара. Мени се пак чини да је срећа ствар среће, добре или лоше – не можеш је предвидети, обухватити, ни задржати, нити призвати. Она је просто питање тренутка који не зависи од нас. Интензивна је, еуфорична, неодољива. Мада, што је више желимо, она нам више измиче... И што се више трудимо да је осетимо, она је све блеђа и неубедљивија када дође. Може имати за сваког посебно значење и смисао, али једно је сигурно: ако је поставимо за циљ, остаћемо изневерени, јер нема ничег постојаног у њој. Док радост... Радост је тиха и мирна. У невољама она се претвара у наду и веру и увек чека ту у прикрајку први погодан тренутак да поново пусти своје изданке. Она је ствар рада, озбиљног и постојаног, оне посебне врсте рударења, не тако популарне међу данашњим светом – неуморног копања по сопственом бићу и сопственој души. Некако мислим да је она (та радост жељена) последица и процес. Као кад себи поставиш циљ који мораш достигнути и док се трудиш и изгараш на том путу, само у једном тренутку осетиш оно играјуће осећање у скривницама душе и разумеш да је заправо сва радост управо у том путу ка циљу на коме те једино још држе вера и нада. Само што нам овде циљ не представља онај смисао сам по себи који чим достигнеш - одмах га изгубиш и останеш испражњен и опустошен. Овде се ради, наравно, о хришћанском циљу и смислу који је Христос и врлина, који су увек тако недостижни и никад у потпуности освојиви, али који, за разлику од среће, са сваком новом чежњом и тежњом и двигом, испуњавају и обогаћују биће једним новим осећањем.
У једној својој молитви владика Николај каже: „Ти не тражиш много од мене, љубави моја. Гле, људи траже више. [...] Ти само тражиш да душа моја скине са себе магловити обмотач и отвори очи према Теби, сило моја и истино моја. Људи траже да се душа моја обмотава све гушћим и све тежим обмотачима.“ А шта су обмотачи до сва наша лажна представљања, лажна мишљења, осећања, изјаве, процењивања и осуђивања које чинимо свакодневно не бисмо ли били легитимни причасници друштвених норми. А шта Господ тражи од нас? Можда ћемо то најбоље разумети кроз ишчитавање молитвеника и кроз те молитве које су нам оставили оци, а које према речима Достојевског крију истинско васпитање[1]. Оне нам васпитавају ум и вежбају дух и срце да знамо чему треба тежити, а на шта обраћати пажњу. Али оно што увек изненади јесте чињеница да у молитвама из молитвеника (мислим овде на јутарње и вечерње молитве, као и на Правило пред Свето причешће) нема другог, нема нашег ближњег или даљњег који нас је повредио, увредио, нанео ма какво зло. У свим молитвама постојим само ја и мој однос према Богу, ближњем и свету. Свака та молитва јесте наше огољено стајање пред Богом, испит и исповедање свега онога што смо учинили и још више онога што нисмо имали снаге и храбрости да учинимо. Баш ту огољеност од магловитих обмотача и отвореност према сили и истини Господ тражи. Он нас не жели ни лепше, ни паметније, ни успешније, нити умишљене подвижнике и невиђене светитеље. Он нас хоће баш такве какви смо – огољене у свом страху, слабости, болу, колебљивости, немогућности да волимо, опростимо и у потпуној неспособности да будемо оно што бисмо требали да будемо. У том нашем потпуном предавању и искреном приносу свих наших слабости Господу долази до невероватне разменеу којој за слабост добијамо силу, за страх и кукавичлук добијамо храброст, за сваку празнину – испуњење. И то нас онда, мало по мало, враћа у оно стање које имају деца која су увек ускладу са собом и са сопственим осећањима без обзира на мишљења и став околине. То је оно стање које смо сви имали, али смо затрпали навлачењем многих обмотача наметнутих и вољних. И сад је на нама да их уклањамо једног по једног да би опет у нашој души заблистала трајна радост дечја, и онда долази до оне једине истинске среће – сусрета са Богом у себи и непролазној радости.
Монахиња Христина Стојановић
Објављено у "Жичком благовеснику" (јул-септембар 2022)
[1]Ф.М. Достојевски, Браћа Карамазов: „Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва — васпитање.“