Срби су хришћанство које им је донето из Рима и Византије примили површно, јер мењање вере не успева са првим покушајима и у првим нараштајима. Код Срба је тако било и стога што су учитељи нове вере дошли са туђинском просветом и књигом која није имала никаквих додирних тачака са нашим примитивним народним животом. Наши преци су почели присније да примају хришћанство тек кад су међу њих дошли као учитељи и свештеници њихови људи - Словени. То је било у оно време када су сарадници и ученици свв. апп. Ћирила и Методија били прогнани из Моравске и Паноније. Неки од њих нашли су уточишта на Балкану. Они су за свој апостолски рад носили са собом словенско богослужење са словенском књигом и писмом. Тиме су се они разликовали од дотадањих проповедника и тиме су били способнији да код Срба утврде тек посејано хришћанство.
Ученици Методијеви Горазд, Климент, Наум, Анђелар и др. бише после мучења по тамницама прогнани из Моравске. Неке су купили као робље неки Јевреји и одвели их у Венецију, где их је откупио један византијски легат и послао их у Цариград цару Василију I. Цар их је лепо примио, али није све задржао у својој служби. Неки од њих су отишли у Бугарску. Други ученици Методијеви доспели су у Бугарску преко Београда. За свв. Климента, Наума и Анђелара каже легенда да су доспевши до Дунава липовом ликом повезали три дрвета и прешли на том малом сплаву, уз Божју помоћ, до Београда који је тада био под Бугарском. Старешина града их је упутио у престоницу Преслав своме владару кану Борису - Михаилу. Борис је словенске учитеље вере лепо примио и упутио их је на запад, у Македонију, у област Кутмичевицу. У ту је област спадао Охрид и околни крајеви. Ти крајеви су били недавно ушли у састав Борисове државе, но у њима су живели чисти Словени. Туранских Бугара ту није било изузев, можда, по кога властелина. Тако су словенски учитељи доспели у своју националну средину и ту су могли да окушају свој хришћански просветитељски рад. Борис се постарао за успех тога рада, дао је Клименту и Науму све што им је било потребно за живот и рад. Словени међу које су доспели словенски просветитељи били су у непосредном суседству Србима Рашанима и Приморцима.
2. Рад св. Климента и Наума био је пре свега у усменом утврђивању хришћанске вере и морала. Они су народ неуморно поучавали, исправљали незнање, ублажавали суровост, искорењивали многобоштво, уводили ред и питомост у породични живот. Народ тога краја, као и по другим странама, не беше још привикнут речи Божјој. Климент је образовао себи сараднике и тиме је својим просветитељским радом захватао све даље. Кроз његову школу је прошло око 3500 ученика. Њих је Климент слао у народ као свештенике, ђаконе и чатце. Учио је и децу књизи. Св. Климент је врло много писао, већином кратке и јасне поуке о светитељима и о добром хришћанском животу. Састављао је проповеди да их говоре још неуки свештеници. Бринуо се и за благостање народа у коме је живео: поручивао је из Византије племените воћке и садио их, да покаже колико је боље оплемењено воће од дивљег и вером просвећен човек од непросвећеног.
3. Средиште Климентова рада био је Охрид, ма да није стално боравио у томе граду. Из Охрида су ишли словенски мисионари на север у Рашку и на северозапад у српско приморје и преносили су словенску књигу и хришћанску просвету и међу наше претке. Ишли су и у Бугарску. Њиховим радом је на крају IX. и почетком X. в. хришћанство код балканских Словена, а код Срба напосе, ухватило у толикој мери корена да се код њих у то доба већ замеће хришћанска култура и књижевност.
Расадници или школе из којих је разношена вера, а са њоме просвета и књижевност, били су манастири и цркве које је Климент градио. Главни манастир му је био у Охриду. Са Климентом, дакле, почиње и наша грађевинарска уметност, уз коју је јамачно ишло и сликарство.
4. Цар Симеон, син кана Бориса, видећи велике успехе Климентова рада наместио га је за епископа у Велици или Дремвици. То је место било по свој прилици негде око Кичева. По Велици се св. Климент назива Величким. Ту је светитељ наставио свој апостолски и књижевни рад као први епископ словенског језика на Балкану. - Пошто је међу македонским Словенима живео и радио скоро 30 година умро је Климент 27. јулија 916. г. Тело му је положено у Охриду у његову цркву. - Када је Климент постао епископ преузео је учитељски посао његов главни сарадник св. Наум и водио га је даље. Наум је сахрањен у своме манастиру на јужној обали Охридскога језера. За Анђелара и Горазда, који су такође били ученици свв. словенских апостола, каже предање да су сахрањени у саборној цркви у Берату.
Уз Климента и Наума деловао је међу македонским Словенима Константин презвитер, назван Панонац. Он је преводио грчке проповеди на словенски језик и сам је био добар беседник.
5. Рад словенских учитеља је код наших предака брзо показао своје плодове. Већ крајем X. в. и у XI. в. има међу нашим прецима хришћана који се своје душе ради и Бога ради одричу света и себе. То су Јован Рилски, Прохор Пшињски, Јоаким Осоговски, Гаврило Лесновски. Они су наши први светитељи - после Климента и његових другова. Подвизавали су се на планинама између Врање, Штипа, Разлога и Софије. - Осим тих монаха имамо ми у X. в. и једног свеца на владарском престолу, посред светске вреве и крвавих борби. То је зетски владар св. Јован Владимир, први светитељ међу нашим владарима. Владао је Зетом у оно време када је цар Самуило ширио границе своје државе према Јадрану.
Наставиће се...