Књига Стевана Раичковића, Сувишна песма – девет фрагмената о геноциду са предговором и коментарима, у издању Српске књижевне задруге, Београд појавила се пред сами грађански рат у СФРЈ 1991. године. Књига је била и остала својеврсно пјесниково упозорење не само на нашу небригу о жртвама злочина над српским народом у двадесетом вијеку, него и на државне забране да се било шта, било гдје и у било коме облику, макар то била и поезија, проговори о злочинима који су у двадесетом вијеку почињени над српским народом. Ти фрагменти о геноциду, како их Раичковић у поднаслову књиге назива, су пјесниково непосредно свједочење не само о физичком затирању српског народа у два свјетска рата, него и у бившој нам заједничкој држави након 1945. године, а онда и о затирању свих обиљежја и елемената православне културне баштине у бившој СФРЈ. Дакле, књига се састоји од пјесниковог предговора, коментара сваке пјесме и од девет пјесама са сљедећим насловима: За споменик у Пркосу, Јесен у Јасеновцу, Излет у Сент-Андреју, Крвава бразда, Сувишна песма, Капија Шумадије, Румунски ноктурно 1989. – 1990, Уместо камена за спомен-цркву у Пребиловцима и Записи о гробу на Ловћену.
Ми се овдје нећемо бавити анализом ових пјесама иако то оне свакако заслужују, него ћемо још једном, уз помоћ Раичковићевих коментара, показати како се у бившој нам заједничкој држави инсистирало на култури заборава српских страдања и на забрани говора о било којим процесима који су били посебно осмишљени и који су немилосрдно разарали српско и национално, и културно биће. О томе најбоље свједоче пјесникови коментари уз прву и уз посљедњу пјесму у овој књизи, а то су пјесма За споменик у Пркосу и пјесма Записи о гробу на Ловћену. Прва је написана 1967, а друга 1971. године у форми како то овдје и слиједи:
СТЕВАН РАИЧКОВИЋ – ИЗВОР: Стеван Крагујевић – Transferred from sr.wikipedia to Commons., CC BY-SA 3.0 rs, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=34956047
ЗА СПОМЕНИК У ПРКОСУ
Не дигосмо ни камен усред рата
А сви смо пали од руку џелата.
Били смо некад људи, деца жене,
А сад нисмо ни прах, нити сене.
И нико од нас неће ником доћи,
У неповратној ми лежимо ноћи.
Појавимо се кадкад у Пркосу*
Претворени у траву или росу.
ЗАПИСИ О ГРОБУ НА ЛОВЋЕНУ
Ископаше ти очи лепа слико…
Милан Ракић
*
Владико, у магли мог сећања стоји
Дан, тако чудесан, ко да не постоји:
У киши под ниским небом смо се пели
На Ловћен, твом гробу, ко на облак бели…
*
Још на врху (ко у магли моје главе)
Стоји твој облачни камен усред јаве.
Ал веле да ће га ускоро, Владико,
Нестати с ловћенског кама где је свико.
*
Збиља, зар долази тај дан, кад ће драга
Слика да ишчили из ока, без трага?
И у суру јаву ловћенскога рама
Стати нека друга, непозната нама?
*
Владико, у нашој глави, испод кости,
Тиња мала урна твог духа, опрости.
А има у нама места где би стало
И све што ће пасти да би из нас сјало.
Кад с врха, твог гроба први камен сруше,
Он ће у дубину сићи наше душе.
Говорећи о настанку ове књиге Раичковић се искрено пита „Да ли је на идеју о могућности постојања и једне овакве његове књиге песник дошао искључиво на основу својих унутрашњих потреба или је на све то утицао и некакав спољни, можда чак и актуелни, чинилац.“ (Раичковић 1991: Сувишна песма, стр. 8.)
Тај спољни чинилац је био и реални страх од нових страдања и наметнуо се као саморегулатор мишљења који Раичковић означава и као „невидљиву нит аутоцензуре“ која је била главни узрок полувjековног ћутања о српским страдањима. Он каже: „Готово полувековно ћутање о правим истинама, у овом случају – о суровим људским и националним поремећајима на југословенском тлу у другом светском рату, осветило се свима, па и овоме песнику: уместо да се у своме најзрелијем добу, а то су баш ове године, окрене несагледивим дубинама људских душа и човековог смисла у животу – он се као хипнотисан буквално загледао у дубине јама у којима је тај живот био на најбруталнији начин тотално обесмишљен.“ (Раичковић 1991: Сувишна песма, стр. 8. и 9.) А баш то „полувековно ћутање“ о злочинима и недужним жртвама које неопојане чаме на дну разних јама и по разним стратиштима је након више деценија проговорило стиховима које је узалудно забрањивала бивша нам држава и који су формирали тематско-мотивску поетску линију која се у овој Раичковићевој књизи „креће од масакрираног кордунашког села Пркоса, преко бестијалних усташких јама у Херцеговини, цркве у Глини, Јасеновца, Косова и Метохије, Сент-Андреје и Сенмартона, да би јој се траг замео у каменим и облачним висинама Ловћена.“ (Раичковић 1991: Сувишна песма, стр. 14.)
А сада, како смо раније рекли, наводимо главне дијелове пјесниковог свједочења о забранама поетског, а онда и сваког другог свједочења о српским жртвама и о обиљежјима српске културе и духовности који су по налогу комунистичке идеологије били свјесно гурани у заборав или разарани како би и на тај начин дефинитивно нестали.
Када је ријеч о пјесми За споменик у Пркосу и њеној судбини која илуструје и судбину свих пјесама о српским стратиштима у двадесетом вијеку истина коју доноси Раичковић, у скраћеној верзији, изгледа овако. Пјесму су од Стевана Раичковића по савјету Десанке Максимовић затражили потомци мјештана села Пркоса које су усташе свирепо поубијали 21. децембра 1941. године. Умјесто било какве материјалне награде пјесник је од потомака жртава затражио само фотографију споменика када он буде откривен. Али, „фотос нисам никада добио – из једноставног разлога што моји стихови нису ни били урезани у плочу на споменику у Пркосу“(Раичковић 1991: Сувишна песма, стр. 74.), зато што то није дозволио СУБНОР Хрватске. „Савез бораца народноослободилачког рата Хрватске, под чијим се старатељством налазе сва спомен-обележја из последњег рата на територији ове републике, одбио је сваку могућност да се моји стихови испишу на плочи у Пркосу. Нису погодни, узнемиравали би јавност – тако су објаснили мојим посетиоцима.“ (Раичковић 1991: Сувишна песма, стр. 75.) А онда слиједи још један скандал у вези са спомеником у Пркосу. Иако су по захтјеву из СУБНОР-а Хрватске на овај споменик урезани стихови хрватског пјесника Јуре Каштелана на откривању споменика „Неколико званичних гостију увелико је и гласно протестовало што су и стихови хрватског песника, крај имена покојника, били исписани ћирилицом.“ (Раичковић 1991: Сувишна песма, стр. 76.)
Стеван Раичковић о овој пјесми даље свједочи: „Међутим, необична судбина моје песме За споменик у Пркосу није ни после ове и овакве авантуре, још задуго, ушла у неку мирнију луку. На мени никад објашњени начин изостала је ова песма и из књижевних прилога у Борби, међу којима се – на молбу уредника – нашла као мој понуђени рукопис за један празнични број ових новина.
Слично се догодило, и само нешто касније, у листу Политика (…..) Знатно касније, једном другом приликом, рекао ми је (уредник Зира Адамовић, прим Р. Р. Л.) у поверењу – да је већ сложену и отиснуту моју песму За споменик у Пркосу избацио из свечаног броја главни уредник, на упозорење неког из политичког врха Србије.“ (Раичковић 1991: Сувишна песма, стр. 77.)
Ова Раичковићева пјесма је нешто касније угледала свјетлост дана у његовој збирци пјесама Пролази реком лађа.
Када је ријеч о судбини пјесме Записи о гробу на Ловћену која свједочи о разарању српске материјалне и духовне културе у корист сепаратистичког и антиправославног монтенегризма дукљанског типа онда Раичковић свједочи о сљедећем:
„Судбина ове последње песме у књизи подсећа њеног аутора помало на судбину коју је имала и прва песма у њој: и над једном, и над другом, од самог тренутка од како су настале, надвиле су се као сенке две разнолике варијанте једног истог политичког ембарга. Први је доживела (притворену и у уском кругу решавану) забрану да буде урезана у камену плочу споменика жртвама усташког покоља нада Србима у кордунашком селу Пркосу, због чега је искључиво и била написана, а друга нетом што је била објављена у београдском часопису Уметност за који је специјално и испевана – потпала је због свог садржаја (заједно са поменутим часописом) под исту такву забрану, уз јавну хајку која је месецима потрајала. Када је песник покушао – први пут после изопћења из јавности песме Записи о гробу на Ловћену – да ове своје, њему драге и сасвим прирасле стихове (о једној врсти духовног геноцида над српским народом) врати у нормалан живот литературе, доживео је нову, чак и неочекивану одбојност. Он никада неће заборавити писамце из 1972. године – (безнадежно затурено међу осталим песниковим хартијама у некој од његових претрпаних и одавно већ непроветрених фиока) – у којима је из пера једног од (оперативног) уредника редакције „Српска књижевност у сто књига“ био на деликатан начин обавештен да ће се поменута песма „из познатих разлога морати наћи изван“ опсежног избора његове поезије намењеног овој репрезентативној едецији.
Ствар са судбином ове (пригодне или протестне) песме је у последње време сасвим измењена, али је садржај кога се она дотицала и због чега је 1971. године и била испевана, остао непромењен: на зарубљеном осакаћеном врху Ловћена, борави већ деценију и пô баснословни али и увелико рабатни Мештровићев маузолеј Његошу, а на силу срушена капела владике Рада лежи расточена у комаде – као гомила обичног камења, при подножју Језерског врха, на Ивановим коритима.“ (Раичковић 1991: Сувишна песма, стр. 124.)
И на крају, из свега наведеног произилази да је у бившој нам држави било све забрањено што се на било који начин супротстављало забораву злочина и злочинаца над српским народом и обрачуну са његовим историјским, материјалним и духовним насљедством.
А да ли смо данас у потпуности спремни да његујемо културу сјећања на наше недужно пострадале, да његујемо културу памћења о себи и својим страдањима, о идентитету и културном насљеђу као једином поузданом ослонцу за опстанак, питање је које још увијек тражи одговор.
Раде Р. Лаловић
ИЗВОРИ
Раичковић 1991: Стеван Раичковић, СУВИШНА ПЕСМА – девет фрагмената о геноциду са предговором и коментарима, Српска књижевна задруга – мала библиотека, Београд, 1991. године
* У селу Пркосу, крај Карловца, усташе су 21. децембра 1941. године извршиле покољ српског становништва. Тог дана је од 608 житеља овог села отерано у смт 470.
slobodnahercegovina.com