ЗАЗИВАЊЕ ДАВНИНЕ
С јесени посебно, или зими, када крене хујање мргудног вјетра преко крова куће, или, пак, кад ватра заковитла својим реповима по плавом шпорету, и кад се низ прозорска стакла сјури некакво тајанствено куцкање као модра киша – тад сјећање пробију слике из дјетињства и првих година школе. Али, у друге дане и часе као да измичу кроз дланове и очи, отресају се и губе. Тек само с јесени, или зими, кад је посвуда полутама, и кад се опрезно напипава руб кухињког стола, тад заискри свјетлост у шуми магле и бездана.
Искрице свјетлости у чудесном свијету, који је за своју дјецу и нас измаштала Ивана једне зимске вечери, били су Домаћи, изашли из огромне пећи, што прождрљиво откида комаде букова дрвета, и око ње витлају они, у црвеним опанчићима, мала бића, смију се и вриште, румени од врућине и радости. Нижу се слике дјетињства као Домаћи у колу, као кланци, гувна, огњишта, коледари и зденци, све у вијенцу сјећања, али само с јесени, или зими, у дане као из оне бајке, у којој се на крају момак ипак ожени убогим и милим дјевојчетом, те још и данас, овог часа, у радости живе, и у зимске вечери, хладне и бијеле, Домаћи им радо на огњиште долазе.
Домаћи извирују главама из рупа мог памћења, крче Шуму Стриборову, кроз јаме, ковитлаце, преко вртова и осоја на раменима лаганим носе бреме тајне. У казивањима из давнине оживљава и мирис цимета отресеног са мајчиног длана, испружене тишине доброте, која на крају бајке побиједи зло. Клупко дјетињства обамотава гувно гдје виле поново плету давну слику осјећаја и снова, који су се загубили или чекају да дан окрача као панталоне на танким ножицама. Чује се поворка свирала како низ стрмине силази, све једни преко других, у смијеху и без страха, голишавих кољена, хрле небу под облаке, не знајући да ће бити једно дјетињство, бити и проћи. Али, остала је давнина која прича о ведрини и опроштају одмах спремном, без зеру оклијевања, да се не издангуби дан што тромо свиће с јесени или зими. Међа облутака која је обавила сјећање на дјетињство расипа се као поруб на свиленој хаљини, тргају се конци и просипају шаке пуне златног дара, и зелених вртова, и облака што горама плове.
Слика дјетињства, коју Домаћи у торбицама чувају, као бедем пред дебелим сињим морем, које неумитно надолази и потапа, свијетли пут, пут ка кући. Засвијетлиле су искре као из огњишта мрачног и напуштеног, чија врата стравично и по дану шкрипе. Сија дјетињство или, пак, сјећање на давне дане, макар и босоноге, у којима је с лакоћом постојало само добро, истина и правда, врховни стражари каткад заборављене земље. Сија опало лишће, у које се школски корак скрива као у мекани душек и тек се покоји кестен пробија под ногом. Мирише вјетар, вијуга врео хљеб хрскаве корице, на њему као на пропланку јесењем бљешти узрела јабука.
Остали су праменови неке далеке бајке, која испрва није причана дјеци, али се с јесени, или зими, у старој колибици, поред ватре слушала прича о малим кућним дусима, добрим чуварима огњишта, све дотле док нису почели искакати, црвени и луди, а онда би брзо полетјели под кров или се скрили у пепео. Тамо снивају док опет неко или нешто не откључа дворе сјећања на дјетињство и зазове Домаће у коло.
1Јован Јовановић Змај, Ризница песама за децу;
2Ивана Брлић- Мажуранић (1874-1938),Приче из давнине;
3Асоцијација на наслов романа Патуљак из заборављене земље Ахмета Хромаџића.
Аутор: Росанда Пауел