„Садржај о полном и родном идентитету у уџбенику биологије за осми разред основне школе, који је, како се могло чути посљедњих недјеља, настао на основу наставног програма одобреног од стране Националног просветног савета, споран је из више разлога. Као прво, настава биологије може укључивати методске јединице само о полу, јер је пол биолошка категорија. Род, као друштвени конструкт, представља социолошку категорију, те се о њему, наравно са ваљаних научних позиција, може учити у оквирима социологије и психологије, наука које се у нашем образовном изучавају на средњошколсмом нивоу. У спорном уџбенику биологије дошло је, до мијешања природних и друштвених наука, које имају сасвим различите критеријуме. Дакле, увођење појмова о роду у склопу методске јединице која би требало да се бави полом погрешно је и методички и методолошки„, рекла је проф. др Ана Јањушевић Оливери, лингвиста, ванредни професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици за портал ИН4С.
Након што је патријарх српски Порфирије скренуо пажњу јавности на спорни садржај уџбеника из биологије у којем се говори о родном идентитету и родном изражавању, а министар просвете Бранко Ружић затражио њихово поновно преиспитивање, донета је одлука о хитном формирању радне групе у којој ће најеминентнији стручњаци из биологије изнети свој став.
Како додаје Јањушевић-Оливери, као друго, споран је и начин интерпретације полног и родног идентитета у самом уџбенику, јер су аутори, умјесто да објасне шта је пол, дали себи за право да савјетују ученике, а тиме и да утичу на њих, односно на њихова опредјељења.
„Уџбеничком стилу, чија је главна одлика објективност, непримјерени су емпатични искази у којима се аутори директно обраћају ученику: „Адолесценција је време у коме себи треба дати времена, и сасвим је у реду ако си збуњен/а, ако се још не проналазиш. Проћи ће још неколико година док не успеш себи да разјасниш шта заиста желиш и шта осећаш. Зато треба да разговараш са неким старијим и искуснијим… Психолог је добар избор“. Овакав начин обраћања адолесценту, и то у уџбенику биологије, има прикривени манипулативни карактер“, додала је она и поставила питање зашто се као опција за разговор осмаку не нуде његови родитељи, него се психолог препознаје као добар избор, као и то да се тиме се не шаље само порука да је све нормално и дозвољено него се и подрива ауторитет породице.
Такође, наш саговорник каже да би као лингвиста, могла да коментарише стил писања уџбеника (већ се у цитираном одломку налази стилска грешка: „Адолесценција је време у коме себи треба дати времена“), употребу другог лица једнине у обраћању кориснику уџбеника, двојне форме „ако си збуњен/а“, које су уопште одлика „глобалистички коректног“ језика.
„Садржај ове лекције, као и начин на који је написана, подсјетио ме је на текстове на Икеином сајту, гдје се пропагира родна равноправност и емпатија према ЛГБТ+ особама. Опет је лингвистички интерсантан сљедећи Икеин едукативни садржај: „Обраћати се некоме са „он/она“ на основу личних закључака може довести до тога да се они осеђају непријатно и непожељно. Употреба заменица „они/њима“ је сигурнији приступ када не знаш родни идентитет особе. Не плаши се да питаш некога које заменице користити уколико мислиш да су ради да то поделе с тобом“. Дакле и ово „упутство“ почиње неутралним судом (као и оно претходно наведено из уџбеника), да би се затим прешло на „укључивање“ корисника текста, коме су упућени савјети. Ово ипак није уџбеник, па се граматичка грешка (нарушавање конгруенције, вјероватно и намјерно, како се из остатка упутства може закључити: Обраћати се некоме са „он/она“ може довести до тога да се они осеђају непријатно и непожњљно) још се и може толерисати. Али оно што се не може толерисати јесте нонсенсна препорука за употребу замјеница (а текст управо носи назив „Запамти да су заменице важне“)“, наводи у интервјуу за ИН4С Јањушевић-Оливери.
Додаје да се ми се не обраћамо никоме замјеницама трећег лица, већ се у директној комуникацији користе замјенице првог и другог лица, којима се упућује на говорника и саговорника, дакле на лица која су присутна, те се стога код таквих замјеница род (граматички) не прецизира, јер је то очигледно („на основу личних закључака“).
„Ако говоримо о лицу које не учествује у комуникацији, онда користимо замјенице трећег лица, и у већини језика код тих замјеница постоји родна диференцијација (он, она (he, she) а ако језик разликује и средњи род, јавља се и облик – оно (it)). Е сада, Икеа савјетује да се о особама родно недефинисаним изјашњавамо у трећем лицу множине „они/њима“. То би значило да умјесто „Она ми је то рекла“ кажемо „Они су ми то рекли“. Али ми смо тиме управо њу коју „на основу сопственог закључивања“ видимо као припадницу женског пола, не желећи да повриједимо њена „неутрална осјећања“ рода, управо окарактерисали као мушкарца, јер у српском језику (за разлику од енглеског, са кога је овај текст очигледно дословно преведен и у коме је родна сензитивност доведена до нонсенса) треће лице множине разликује род, па имамо облике они, оне, она. Дакле, нимало се наша граматика не може уклопити у трансексуалност, интерсексуалност, родну неутралност и остале -ости које намеће нови свјетски поредак“, јасна је она.
Такође, Јањушевић-Оливери каже да нам се ове појаве “намећу на свим нивоима некада мање, некада више очигледно, али свакако упорно, тако да нам прихватање разноврсних сексуалних оријентација и родних идентитета може постати сасвим природно, ако се не будемо одупирали и тријебили кукољ из наших уџбеника и уопште свих средстава која утичу на обликовање свијести и система вриједности, поготову код најосјетљивијих чланова заједнице, дјеце и младих’‘.
Наводи да је веома важна улога Цркве и поздравља настојања Његове светости патријарха Порфирија да утиче на очување традиционалних вриједности, од којих је „природна“ породица једна од темељних. “Колико се далеко отишло, свједочи и ова синтагма „природна породица“, која се у посљедње вријеме појављује: сам језик нам каже да постоје и неприродне, вјештачке, сурогат породице“, објашњава она.
Завод за унапређивање образовања и васпитања повукао је јуче, на седници Националног просветног савета (НПС), предлог стандарда уџбеника по коме се у књиге уводи родно осетљив језик. Тиме је искључена могућност да се школски материјали за предшколско образовање, основну и средњу школу, по хитној процедури, како је раније било планирано, пишу на родно осетљивом језику.
„Закон о родној равноправности не да је процијенио да нам тзв. Родно сензитивни језик треба, него нам га је још и наметнуо. А у члану 6, став 17 Закона о родној равноправности каже се да је родно осјетљиви језик „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу.“ Дакле, овдје је јасно истакнута сврха родно сензитивног језика, а то је мијењање свијести, мишљења, ставова и понашања, другим ријечима – мијењање система вриједности. Сасвим је у реду промовисати равноправност полова (полова, а не родова, јер се и у тексту Закона говори о женама и мушкарцима), али то се не постиже промјенама у језику, поготову не насилним промјенама“, изјавила је за ИН4С о овој теми Јањушевић Оливери.
„Језик свакако јесте средство којим се, између осталог, утиче на свијест, мишљење његових говорника, али је језик уједно и огледало у коме се рефлектују друштвени односи. Језик је одувијек пратио развој друштва и препознавао измијењену улогу жене, па су се у њему спонтано стварали називи за женска занимања, који су у српском језику бројни ‒ краљица, владарка, властелинка, учитељица, докторица, сликарка, пјесникиња, те монахиња, калуђерица и многи други. То потврђује да се у српском језику, и то одавно, и без уплитања (језичке) политике, родно диференцирају именице које означавају друштвени статус или професију, наравно, када је то потребно. Тај процес подразумијева да се прво десе друштвено и језички релевантне промјене, па да се онда изнађу језичка средства којима ће се оне именовати. Међутим, насилно лијепљење суфикса, врло често производи комични, а некад и пежоративан ефекат“, наводи она и додаје примјер у Приручнику о употреби родно осетљивог језика, који се може наћи на сајту Координационог тела за родну равноправност Владе Републике Србије, наводе занимања: аласкиња, ловкиња, кобасичарка, шоферка, бријачица итд. која не само да звуче рогобатно него и погрдно.
„Ријеч је о томе да одређена занимања раније нису обављале жене, а и данас су у њима ријетке, па нема ни потребе да се измишљају ријечи за њихово именовање. Тим прије што је мушки род неутралан, њиме се првенствено именује само занимање, нпр. пекар је особа која се бави производњом пецива, а не мушкарац који обавља тај посао. Наравно, у српском језику постоји и ријеч пекарка, али је она родно маркирана, и означава жену која се бави припремањем пецива. Међутим, у овој ери политичке коректности, а језичке и логичке некоректности, можемо прочитати, на примјер, да је неки познати посластичар организовао обуку за „пекарке и пекаре“. Да ли то онда значи да посао у пекари на различит начин обављају мушкарци и жене? Сигурно да не, али звучи модерно и „фенси“, није битно што се нарушава принцип језичке економије. И то није једино огрешење о језичку економију и логику. Да би се задовољили апетити бораца, тачније „боркиња“ за родну равноправност, уводи се и употреба тзв. паралелних форми, јер више није довољна само равноправност у именицама, већ се и глаголи и придјеви морају повиновати законитостима родне равноправности. Већ смо то видјели у цитату из уџбеника биологије: „сасвим је у реду ако си збуњен/а“. И није случајно што се на оваквим формама инситира управо у уџбеницима, јер је циљ да се дјеци пласира родна равноправност кроз родно сензитивни језик, али и кроз садржаје који ће је пропагирати. Тако се врше истраживања на тему заступљености женских писаца у школским читанкама (као да је за „улазак“ у читанке пресудан пол!) или се пак жигошу књижевни текстови у којима је приказана потчињеност жене у патријархалном друштву. Мислим да све то није борба за равноправност ПОЛОВА (коју као жена у сваком сегменту свог живота подржавам!) већ озбиљан пројекат усмјерен против традиционалних вриједности на којима се темељи српска култура“, закључује Ана Јањушевић Оливери за ИН4С.