Професор др Драгољуб Петровић, лингвиста, србиста и слависта, аутор драгоцених књига какве су, између осталог, „О говору Змијања“, „Говор Баније и Кордуна“, „Топонимија Куча“, „Ономастика Качера“, дијалектолог који је учествовао у изради „Општесловенског лингвистичког атласа“, „Општекарпатског дијалектолошког атласа, „Речника српских говора Војводине“и неколико других дијалекатских речника (Качера, Спича, Куча, Драгачева ), итд. Два пута је добио награду „Павле Ивић“, а поводом 65-годишњице живота посвећен му је специјални број „Зборника Матице српске за филологију и лингвистику“. Решењем Општинског судије за прекршаје у Новом Саду од 3. децембра 1985. године, због тога «што је у свом чланку објављеном у листу »Књижевне новине« број 696/85 од 15.10.1985. године… под насловом »Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени«… учинио прекршај вређања и омаловажавања социјалистичко-патриотских осећања грађана из члана 8 став 1 Закона о прекршајима јавног реда и мира, за који му се на основу истог прописа у т в р ђ у ј е казна затвора у трајању од 60 (шездесет) дана“. Пресудом Суда части за резервне млађе официре, официре и војне службенике у Новом Саду од 19. априла 1988. године, „због дисциплинског преступа из члана 197. став 1 тачка 2. Закона о служби у оружаним снагама“, односно због тога што се налазио међу потписницима двеју иницијатива (1986): за оснивање Фонда солидарности и за издавање приватног листа Самоуправа, те што је као аутор чланка „Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени“ (1985) „кажњен од стране судије за прекршаје казном затвора у трајању од шездесет дана“, осуђен „на казну губитка чина резервног капетана“. Аутор је и низа критичких и полемичких књига о нашој и светској стварности, међу којима су „Зловременик“, „Осмуђена памет“, „Разобручено зло“, као и записа о страдању српског језика („Школа немуштог језика“, „Сумрак српске ћирилице : Записи о затирању српских националних симбола“, „Српски језички заперци“, итд. Повод за овај разговор било је стање српског језика данас и потрага за дубинским узроцима кризе света и Срба у том свету.
Да кренемо од стања српског језика јер је, како рече Хајдегер, језик осветљење на путу ка бићу. Деценијама сте, као лингвиста, водили борбу за српски језик, а дочекали сте да видите како здраво и сочно стабло нашег предачког језичког наслеђа гуше „заперци“ који су се, иако их одлично разумемо без преводиоца (и поред смешних кованица, којим назови-лингвисти замећу трагове својих крађа), прогласили за нове, друге и другачије, језике. Како смо дошли довде?
Српски језик, најпре, треба посматрати кроз призму свих стања кроз која су комунисти провели Србе током своје дуге разарачке владавине: они су Србима послати с исте оне („вилсоновске“) адресе с које и Русима две године раније; и с истим циљем: пресећи сваковрсни успон Русије (пре свега) и православља и приредити основе за дефинитивни удар на православно Словенство у целини. Хајдегер је, неспорно, лепо дефинисао језик, али су сви изгледи да он није био упућен у оно што су „проповедали“ Далс, Кенан, Кинси и слични „мислиоци“ који су се темељитије залагали за то како човека разарати него како осветљавати путеве према његовом бићу. Они су се, наиме, много више ослањали на оно, стотинак година старије, „научно упутство“ како Словене уништити (а Србију, кад би то било „технички“ изводљиво, извести на море и потопити – „да би Европа била чистија“), при чему не треба посебно подсећати на то да су комунисти дошли с јединим циљем да разарају Србе, најпре „западне“ – које су тамо означили као окупаторе – а после њих и све остале, своје разарачке пројекте најавили већ 1920. обећањем да ће успоставити „совјетски Балкан“, после своје пројекте само „дограђивали“ на разним својим конгресима (дрезденским и сличним), а пред почетак Другог светског рата истакли кандидатуру „за борбу против српског хегемонизма“. И практично показали како се то чини: мало се „играли револуције“ по Србији, чудовишним масакрирањем оне мале санитетске јединице у Љуљацима изазвали немачке репресалије („1=100“) у Краљеву, Крагујевцу и другде, потом прешли у НДХ – да би се измакли од Немаца и примакли својим усташким савезницима – и истовремено наредили (27. дец. 1941) да неће ратовати ни с Немцима ни с усташама и да су „четници једини њихов непријатељ“. И у складу са тим понашали се за све време рата: Бакарић обезбеђивао Јасеновац и пазио да га неки својеглави Никола Демоња не би напао и покоље Срба тамо зауставио; после Броз шест месеци „држао Сремски фронт“ – док се немачке трупе нису извукле из Грчке и с Блиског Истока и у Аустрији положиле оружје пред својим западним, савезницима, а он, Броз, за то време уређивао Бели двор и, узгред, пострељао 180.000 голобрадих српских дечака; и за десетак послератних година затро макар онолико Срба колико му је то пошло за руком током оних дугих јасеновачких година, при чему је њихове остатке врло занимљиво „распоредио“: у Хрватској и Босни (и Херцеговини) оставио их под чизмом њихових ратних кољача, на Косову и Метохији – такође, средиште српске средњовековне немањићке Србије „преселио у Македонију“, Црној Гори даровао нацију, а оно што је Срба остало у Србији скратио, на овај или онај начин, макар за онолико колико рекосмо да их је скратио и у Јасеновцу.
Шта се, после свега, десило са нашим језиком? Куда смо одлутали од себе?
Имају ли се на уму све горепоменуте појединости, разуме се да ни судбина српског језика није могла бити битније различита од судбине његових носилаца: кад су једном успоставили терор на Србима, комунисти су кренули трагом свих претходних окупатора: напали су и језик и његов идентитет тиме што су најпре напали ћирилицу као његову најбитнију ознаку. И у томе је Ђилас одиграо своју последњу „важну улогу“: кад је на Илиндан 1944. у Прохору Пчињском проглашен „македонски језик“, он је отишао у „Македонију“ да убеди њихове лингвисте и политичаре да свој „језик“ заснују на латиници и да тако Срби буду убачени у „хрватско-македонски латинички сендвич“ и принуђени да и сами пређу на латиницу. Десило се, међутим, да „Македонци“ на то нису пристали, али су српски нови окупатори приредили Новосадски договор и њиме опослили оно што су наумили: прогласили „равноправност латинице и ћирилице“, одмах „склонили“ све ћириличке писаће машине (из Бугојна касније стизале једино латиничке), латиницу увели у војску, полицију, администрацију. И тиме ћирилицу довели до прага нестајања, тј. до онога што ниједном српском окупатору раније није полазило за руком (сви они били кратковеки, а овима никако да видимо леђа).
Какве су последице помирљиве језичке политике вођене у име јужнословенског братства, од Бечког до Новосадског споразума?
Догађања која су довела до Бечког договора битно су се разликовала од оних „новосадских“, пре свега по томе што се половином XIX века за Хрвате није знало ни где се налазе ни колико их има, ни који су њихови „језици“: напустили су чакавштину (по којој је и иначе било више Срба него Хрвата), „пребацили се на словеначку кајкавштину“ и тамо остали изгубљени док им Гај није јавио да би могли прећи на српски језик – за који они раније никад нису чули па се тако догодило да поред њих прође и загребачко издање Гундулићевог Османа (1844) као што је пролазила и свака друга књига на неком егзотичном страном језику. Хрвати су се, наиме, први пут „досетили“ да би босанске (и све друге) „латине могли похрватити“ иако су им „херцеговачки мухамеданци“ тврдили да се до аустријске окупације Босне за то „ново хрватско име тамо никад чуло није“, а да сви они, тј. и „мухамеданци“ и „латини“, знају да су потомци „православних праоца“. О томе да по Босни, као ни другде по штокавштини, нема ни Хрвата (а ни много католика), сведоче и неке друге необичне чињенице: Мостарска бискупија основана је 1625. године без иједне цркве, без иједног свећеника и без иједног верника; два и по века касније Јосип Штадлер сведочи да тамошњи католици „нису никакви Хрвати“, да су сви они Срби, да су то и сви тамошњи „фрањевци“, да сви „пишу ћирилицом“, већ не памтим ко је записао да су они пре тога „вековима србовали“, а свему томе вреди додати и један посебно илустративан детаљ: исти Штадлер устоличен је за надбискупа сарајевског 1882. године у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву није било. (На необичан начин то је потврђено у време последњих ратних догађања у Босни кад се председнику тамошње ХДЗ (иначе – изданку требињске свештеничке породице) „отело откриће“ да су све католичке цркве по Босни подигнуте после Првог светског рата, после чега је он одмах смењен са свих функција и једва спасао главу бекством у Немачку.)
Како је над римокатолицима на Балкану спровођена кроатизација?
„Хрватске прилике“ у Босни почеле су се „поправљати“ кад су Штросмајер и Штадлер „дисциплиновали фрањевце“ и уредили да их се у Другом св. рату 1371 нађе на списку најеминентнијих усташких кољача које су благословили и Степинац и Ватикан. Не знам како су се ти фрањевци понашали кад их је Штадлер 1914. у Сарајеву гурнуо на Србе будући да су многи од њих још памтили време кад су били Срби (као што двадесетак година касније таквих више није било). „Ширењу хрватског имена“ по Босни (као и по штокавштини уопште) допринео је и велики „католички конгрес“ у Загребу (септ. 1900), на њему „доминирали“ надбискупи Посиловић и Штадлер и бискуп Штросмајер и „прописали“ да све што се до 2.000. године задеси у Хрватској „мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити католичко“. Таква памет донела је неке чудне плодове: Хрвати су први пут чули да би могли бити штокавци, али не пристају на то да су сви штокавци били Срби, да су прва четири Хрвата у Дубровник стигла 1896, да је на почетку прошлог века у Суботици било 26 (и словима: двадесетшест) Хрвата; и да се мање од 2.000 војвођанских Хрвата 1918. године – према Брозовој наредби из маја 1945 – скоро устостручило (такво је „национално размножавање“ могуће једино ако га неко жестоко подупре са стране!).
Какве су последице хрватског прихватања српског језика, који је ускоро проглашен хрватским језиком? Куда је водио овај политичко-квазилингвистички волунтаризам?
Вишевековна хрватска лутања у потрази за својим језичким изразом била су „отежана“ чињеницом да чакавштина није имала „носивост“ за заснивање озбиљног језичког израза, словеначка кајкавштина то је имала још мање, а касније прекључивање на штокавштину било је праћено озбиљним психолошким потресима будући да су „хрватски вуковци“ томе језику приредили јасне вуковске српске темеље (правопис, граматику, речник) и хрватско „име“ са српском језичком структуром није се могло лако ускладити. Хрвати су, наиме, на „свом имену језика“ вазда инсистирали, у Бечу се сагласили да је „најправије“ да преузму оно чему су и као чакавци били „најближи“ – тј. српски језик, али „своје етикете“ никад се нису ни покушали одрећи. И та је „нова хрватска национална памет“, током више последњих деценија, постала и посебно задрта и посебно шаљива: они сада тврде да никад нису били Срби, да их 1608. године (по сведочењу Ф. Шишића) има тек по Горском Котару и у подножју Велебита до задарског залеђа, а никако не примећују да се „ново хрватско име“ по штокавштини почиње ширити тек од краја XIX века. Данас се, међутим, Хрвати диче недомашеним лажима: сва је западна штокавштина „хрватска“ (и Бока постала „заљев хрватских светаца“), а они још нису научили сва слова да би могли прочитати да су стари Дубровчани били Срби и да су о Хрватима знали колико и о Ескимима. (Кад све то они „прочитају“, (про)чуће, треба се надати, да је Дубровник био српска приморска економска, научна и културна престоница и мост према српској немањићкој традицији; да Мавро Орбин, у својој Историји, „представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића-Алтомановића, Косача, Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски“; или да је, према „уговору из 1308. године, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина“, овај потоњи био „краљ Далмације, Хрватске, Диоклије, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“. И тако нам и Фердо [Шишић] и Карло [од Валоа] потврђују оно што смо и раније знали: Далмација је била у целини српска пре него што су је комунисти почели преваспитавати преводећи је у надлежност Степинца и његове усташке творевине.)
Тиме су Хрвати прокрчили пут и „Бошњацима“ и Црногорцима и послужили им као узор да на исти начин (о)срамоте своје окрајке српског језика крштавајући их „својим националним именима“ не водећи рачуна о томе да у свету постоји мноштво нација које се сасвим успешно и међу собом и са светом споразумевају „туђим језицима“, а само отпадници од Срба истрајавају и на отпадништву од српског језика. И сви упорно лажу и себе и све оне који су принуђени да их слушају.
Од хрватског језика на српском стаблу развили су, како Ви кажете, многи „заперци“.
Они који лажу и себе и друге намећу те своје „језике“ где се год досете: „хрватски“ и „црногорски“ по Војводини, а „босански“, по посебној мустри и најсиловитије, у Рашком крају, али је извесно да се све то чини и против памети и мимо закона, при чему оно прво не треба образлагати, а у вези с овим другим довољно је поменути чл. 37. Закона о основама система образовања и васпитања (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09), по чијим се одредбама школе на туђим језицима могу оснивати „под условима предвиђеним међународним уговором, односно под условом реципроцитета“, по „одобрењу министарства“ и „под условима и по поступку, прописаним посебним законом“. Све је те законске рестрикције наш необавештени министар заобишао и пристао на оно што је нека његова секретарица (или је то била телефонисткиња – већ сам заборавио) приватним писамцетом „признала санџачким школама »прáво« да се на »босанском језику« шире – о трошку српског буџета“ док је у „њиховој Федерацији“, у Гламочу – рецимо, српској деци „реципроцитет“ донео једино право на то да ћирилицу не смеју ни помињати, у Хрватској Срби остали само у оптужницама за ратне злочине над невиним усташким кољачима, а у Црној Гори тек у „новој комитској поетици“ (/Од Тополе па до Црне Горе / свуд су врбе да вјешамо Србе/ или /Ко ће за мном – ја ћу први / да пијемо српске крви/).
Због ћирилице црногорски учитељи 1916. били су спремни да робијају, одбијајући наредбу окупатора да пређу на латиницу, а њима се недавно придружили и њихови најбољи потомци признајући да им је лакше да остану без хлеба него без језика кад им је осмуђена министарска памет натурила „матерњи језик“: оно били окупатори, ови веле да су демократи, а Срби, и тада и сада – без језика. Како се то може разумети?
То се може разумети једино као потоњи знак моралног и сваког другог суноврата до којега је Црна Гора доведена под ударима несојских времена. Та су се времена, наиме, „утићила“ од онога тренутка кад је комунистички жутокљунац, на чувеном Петровданском скупу у Вирпазару (1941) „узео ријеч“ мудром старцу и најавио крај његових „сердарских времена“. После тога „до ријечи“ је дошла она врста „људи“ која се, док је било Срба, међу њима могла појавити једино ако нико не примети кад се „привуку“: они завели своја („несојска“) правила и Црну Гору довели до онога од чега се она вазда бранила као и од „сваке друге бруке и грдила“. Та јој је памет ударила и на језик и његово писмо, при чему ваља признати да је Црна Гора најдуже остала „најћириличкија“ српска област, али је и најбрже потонула под налетом либерално-комитског налога који је, према тумачењу Предрага Вукића, „катунски плебс“ најбоље „разумео“ и најбрже усвојио.
Нестајање ћирилице, дакле, последица је свих општих стања у којима су се Срби нашли после пада у комунистичко ропство: комунисти су напали ћирилицу као најмаркантнију ознаку српског идентитета, а сад хабсбуршки коњовоци (из реда „лигаша“ и сличних „клубаша“) и неке хабсбуршке ( или „хелсиншке“) НВО-собарице довршавају пројекте својих учитеља уверавајући Србе да се „у Европу“ не може ићи „у српским опанцима“, али и упозоравајући Европу да се у Националној библиотеци Француске не би смеле појавити српске ћириличке књиге поред руских, бугарских и „македонских“ (при чему је наредба за ту рестрикцију стигла – из Београда).
Шта ћемо са „џендер језиком“, иза кога стоје „родне равноправке“, „боркиње и идеолошкиње“ Новог светског поретка?
| Са „џендер језиком“ мораћемо се прегонити као и са сваким сврабом који нам се може догодити као последица небриге о најобичнијој – хигијени. Неке наше педофилуше најбоље су, и најбрже, изучиле далс-бајденовску и кинсијевску педофилску памет, али су, изгледа, у томе имале и највишу државну заштиту у „ћерању“ свога наопаког закона који им је пофермавао да сваког часа могу мењати оно што им се на примарној „(рас)подели“ нашло међу ногама за нешто што [би] им се накнадно учини[ло] „прикладнијим“. Велим да су те б[о]ркаче и идеологуље имале највиши државни благослов да сопствену шугу прогласе националним добром, али и да по својим мерама мењају законе по којима је уређен српски језик иако је Високи савет судства још 20. маја 2021. њихов „Закон“ означио као „противуставан и de facto и de iure“. (Тај закон тада није заустављен јер је његовим заговорњачама и емеритуљама остављен простор и да се наругају Србима и да, макар малкице, упрљају и њихов језик, по истим обрасцима по којима, и иначе, срамоте и Србе у целини.) |
Осамдесетих година 20. века, када се Титотопија претварала у Недођију Која Нестаје, судили су Вам због једног чланка, који је био залагање за окончање грађанског рата у нас и реално сагледавање историје Другог светског рата у нас. Ишли сте и на робију – два месеца, тек толико да се зна, иако је интелектуална јавност била уз Вас и уз слободу говора. Сада су Вас, због „дискриминације“, оптуживали џендер – тоталитарци, савезници НАТО прајдоваца. Како се Титов комунизам претворио у НАТО-прајдизам?
У време које помињете постало је извесно да се у нас стара „револуционарна памет“ примиче крају и да иза себе оставља једино оно што је и донела – пустош и безнађе. Америчка демократија, у Вилсоновој режији и у изведби Троцког и Лењина, комунизам је извезла у Русију, а кад је он, после двају великих светских полома, најавио да ће се „вратити својим творцима“, они у њему „нису препознали своје дело“, неколико његових најистакнутијих представника „посадили на електричне столице“, а 24. августа 1954. својим председничким декретом Ајзенхауер га ставио на листу забрањених идеологија: комунизам је измишљен за разарање других, али није предвиђен „за домаћу употребу“. После се, међутим, показало да се свет може разарати и „префињенијим“ средствима (без „брда пепела и костију“ – како су то чинили Хитлер и неки њему слични), тј. „изнутра“, тј. разарањем омладине, морала, обичаја, традиције. И тако је свет доведен до онога што Ви означујете као НАТО-прајдизам, Бајден је то дефинисао „као саму срж демократије“, а наше оштећене прајдуше законом прописале да и њихови „партнери“ морају бити трудњаци – ако већ њима није дато да буду труднице. Таквом памећу, наиме, покренуто је урушавање Највишега Природног Поретка на коме је засновано понашање 98-99% нормалних представника људске врсте и тиме истакнут „захтев“ да се понашање те огромне већине мора ускладити с оним што „прописује“ оних 1-2% мањине, за коју је међу Србима остала реч да је на њу „пао прародитељски грех“, тј. да ју је „Бог обележио“. За неке представнике те врсте, ваља то посебно поменути, и медицина се оглашавала надлежном, али су Гордана и Зорана то средиле с неком Америчком психијатријском асоцијацијом и отуд најпре уклониле хомосексуализам, а потом и педофилију и садизам и сад „прописују“ да се граница дозвољеног сексуалног насиља над децом спусти испод десет година. Наше прајдаче најбоље ће нам објаснити оно што је можда могло остати нејасно иза Бајденовог тумачења да се педерастија своди на демократију или иза Кинсијевог педофилског закључка да на вриштање двомесечног силованог детета треба гледати као на „оргазмичко испољавање његове сексуалности“. Таква „оштећена врста“ има право да се поноси оним што му је природа одредила да на њему седи и тамошњим издувним вентилом као најбитнијим обележјима сопствене личности и сопствене памети; има право да „на одређеним местима има измењен волумен коре великог мозга“ и да због тога не зна којим ће „својством“ бити обележен, тј. хоће ли бити хомосексуалац или педофил; има право да не зна је ли мушко или женско, али и право да то двоје не разликује; има право да буде биран за председника владе или министра иако не зна ни шта је једно ни шта је друго; има право да се дичи оним чега су му се преци стидели и да на то гледа као на дуг „Србији која се на овај начин пење на лествици друштава која поштују људска права и биће вероватно 49. или 50. земља на планети“ која ће усвојити закон о заштити генетског ексцеса. И сви се такви зналци регрутују међу оним примерцима људске врсте који сопствени статус у оквиру заједнице нису умели решити по неким рационалнијим правилима (или су закаснили да то учине „за вакта“ бавећи се неким „много важнијим“ пословима).
Свет је ушао у фазу коју многи препознају као апокалиптични сукоб: победи ли колективни Запад, с вештачком интелигенцијом и трансхуманизмом, историја се ближи крају; победи ли Русија са релативно слободним земљама човечанства, историја се, као могућност слободе и спасења, наставља. Има ли наде?
У народном је искуству записано све што се човеку могло догађати па и то да – нада умире последња. Давно је, међутим, речено и нешто друго: да је Запад остао и без душе и све што је отуд стизало, током много последњих векова људске историје, само је потврђивало истину да за душу тамо места није остајало колико ни за било који други облик људскога морала и људске честитости. И све је то, према наводима Ги Метана, на Западу почело да се као русофобија „негује“ макар који век пре Раскола. И то је утолико чудније што Русија никад није ничим показала да против тога Запада има било какве намере које би се могле разумети као непријатељске, а Запад се у свеукупну светску историју уписивао једино злом и злочинима. И у последњих двеста година неколико пута „кретао на Русију“ (најпре Наполеон, после Јапан, па двапут Немачка), при чему су три рата у прошлом веку планирана најпре с циљем да се пресече свакоруки успон Русије (а последњи и са тим да се, узгред, успостави и јеврејска држава). Предвиђало се, наиме, да ће тридесетих година прошлог века Русија од Запада преузети економски примат и да ће двадесетак година касније имати више становника него сва Европа заједно и тај је успон прекинут слањем Троцког и Лењина да тамо изведу „револуцију“ – која је позобала више десетина милиона бољих руских глава и сад је већ извесно да се Русија од тога губитка није опоравила (а мали су изгледи да ће јој то икад поћи за руком) па са зебњом треба очекивати и оно шта ће јој донети садашње „војевање“ у Украјини. Ваља овде подсетити и на то да је пре „револуције“ у Украјини било 90% Руса, али је сурова „украјинизација“ уредила да се тај проценат драстично смањи и да се данас Украјина сведе на полигон за изнуривање Русије, при чему се, на сваки знак руске дефинитивне превласти у том сукобу, може очекивати да ће Запад пре увести свет у катастрофу него се одрећи својих пројеката о завођењу господства над целим светом. Ту су памет давно прозрели „велики људи Запада“, ја бих од њих овде могао поменути Хердера, Ви му додајете Шпенглера и Шубарта, неки помињу Легутка (а има их много више, с некима сам се и лично сусретао) и сви ће они потврдити Шубартов навод да је „Запад поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникације, али га је лишио душе“; и та ће епоха (колико сам разумео – управо према Вашим наводима) бити замењена епохом „Светог Јована Богослова, коју ће обликовати народи склони месијанизму као свечовечанском братству“, а такви су [православни] „Словени и њима припада будућност. Јер, по овом православном Немцу, Енглез хоће да види свет као фабрику, Француз као салон, Немац као касарну, Рус као цркву; Енглез тражи профит, Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“.
Зашто је колективни Запад упао у овакву агресивну хистерију кад је Русија у питању?
Поменуте нас „различитости“ доводе до суштине проблема о коме говоримо: Енглези, Французи и Немци, удружени с Американцима, и за Русе и за све Словене имају посебне „пројекте“ (познати су као „Харвардски“ и „Хјустонски“) и њима је „предвиђено“ затирање макар триста милиона „словенске стоке“ (овде „треба подсетити на то како су западни »научници« истумачили етимологију појма »Словен« – ‘роб’, али не као бесплатни радник већ као животиња, као човек без воље, нечовек, «роб по суштини“), уништење балканског православља, „»Хјустонски пројекат«, искључиво је усмерен против Русије, коју је Запад планирао да подели на мале државе и у тој се „расподели“ отворено наводи да би Сибир преузеле САД, северозападну Русију Немачка, Југ и Поволжје Турска, а Далеки исток – Јапан“, а „ови грандиозни задаци биће реализовани у неколико етапа“, при чему се „већ сада 85% обале Северног Леденог океана налази у нашим рукама (шири круг становништва још није свестан тога), захваљујући замршеним и народу неразјашњеним договорима који су закључени током власти Горбачова и Јељцина“. О механизмима по којима ће бити изведено уништавање „словенске стоке“ многе појединости разјашњене су на другим местима, а овде би се могла поменути једна „неусаглашеност“ међу овим пројектима, али и неке крађе које у њима нису поменуте.
Оно прво тиче се предвиђања да ће „кроз 20–30 година бити потребно размишљати о пресељењу огромних маса цивилизованих народа (курзив – ДП) у северније делове од места где они тренутно живе. У то време, на Кубану, у Ростовској области, у Украјини, биће изузетна суптропска клима, а у Чернозему и на северу Украјине, клима садашњег Преткавказја. Ако се сетимо историје, треба признати да су те земље у ствари исконске земље древне јудејске Хазарије, то јест Израела, које је освојила Кијевска Русија у 10. веку. Словени су овде привремени гости и они подлежу исељавању. Ми ћемо вратити ту територију и на тој благодатној земљи ћемо саградити Велику Хазарију – јудејску државу исто онако како смо пре 50 година саградили Израел, потискујући Палестинце. Овде ћемо преселити део Израиљаца, а словенску стоку ћемо прогнати далеко на север, иза граница Москве. Тамо ће бити мала северна територија – резерват са компактним становништвом, сличан индијанским резерватима у Америци“ (рабин Менахем Мендел Шнерсон: vizionarski.wordpress.com/2013/04/29/ционистички-планови-за-словене/. У вези с овим умовањем ваља најпре рећи да је потпуно „шупља прича“ о томе да су то „исконске земље древне јудејске Хазарије“ јер су тамо, према неким много чвршћим сведочанствима, први преци данашњих Руса и Украјинаца забележени пре педесет векова, да су они тамо дошли са Балкана, тј. са данашњих српских простора, да су се после проширили до Урала, отуд се запутили у Индију, један крак стигао до Ирана, а један до Саудијске Арабије и Етиопије. И тако је до Индије стигао санскрт, а Хазари могу проверавати изворе о томе како их је „освајала Кијевска Русија у Х веку“ и како се један велики злочин може „планирати“ на великој лажи.
Словени су вековима страдали на европском простору. Како и зашто?
Кад је, међутим, реч о крађама које помињемо, ваља нам признати да се макар за једну најуспешније квалификовала Немачка тиме што је Загонетка подунавске цивилизације у Хармановој интерпретацији сведена на „откриће најстарије високо развијене културе Европе“, а нигде се не примећује да је та култура утемељена у доњем Подунављу, тј. на Хелму, тј. на Илиричком полуострву, тј. тамо где су се међу „словенским“, тј. српским, племенима нашли Грци у неко нејасно време пре Христа, крајем седмог века после Христа дошли Бугари, два века касније Мађари, петнаестак деценија после њих Арнаути, што може једино значити да су за све што је у (доњем) Подунављу створено током више претходних миленијума мора бити уписано у „словенске“, тј. српске, тековине. И за све то време за Немце се није знало ни у „Немачкој“, а камоли у Подунављу: 70–80 процената свога садашњег државног простора Немци су „освојили“ током средњег века затирући Словене почев од Алзаса и Баварске на југозападу па према североистоку и њихове су геноцидне злочине успели преживети тек последњи Лужички Срби. А ти су Немци, ваља се присетити, на Берлинском конгресу (1878) „одлучили“ да су се Срби „јуче“ населили по Балкану и да они, Немци, имају право да их и ту затру као што су то чинили са Словенима по целој „својој“ данашњој територији. Као проверен злочиначки народ, према ономе како се може разумети и Хердер, Немци нису имали времена за узлете духа и зато су се, према налазима других истраживача, и нашли на зачељу стварања модерне цивилизације.
Често се помињу и кривотворења наше историје. О чему је реч?
Друга је крађа знатно старија, за њу је главни заслужник Ватикан, по чијем су налогу три генерације свештеника, током XVII и XVIII века, из свих европских библиотека, архива и других извора сабирали све помене о Илирима и преносили их у Музеј Илирика у Болоњи. И све се то тамо, без икаквога трага, „изгубило“ – да се не би потврдило да су и они, тј. Илири, били макар један стари српски огранак. И да би се тиме и Харману и Немцима помогло да успешније лажу и – краду најстарије српске културне тековине. Ватикан је, дакле, могао склонити сведочанства о Илирима, али се показало да се неке битне чињенице о европским језицима нису могле „убити“: етрурски језик у сев. Италији „дешифрован је у словенском кључу“ (Будимир би му могао дотурити „сабински“, а Соларић „сикулски“), за италијански језик Томецоли наводи да се почео уобличавати око 1500. године, а да се венетском старост тешко може утврдити, да се у баскијском налази 30-40 процената српских речи, да се келтски налази у основи и енглеске и француске етногенезе (а са српским сачувао најчвршће лексичке сродности), да су се Немци од Келта „малкице измакли“, али су им „виндске свиње“ (тј. windische Schwein) сасвим успешно легле и у основе језика и у основе националне генетике. Језик, наиме, сведочи о ономе што се не да ни сакрити ни забранити: сви данашњи Европљани (осим оних за које се поузданије зна да су нови досељеници) прошли су „кроз словенско решето“ и од те чињенице, по много чему судећи, они ће се све теже моћи бранити. Па је, тако, један стари зналац формулисао тврдњу да су грчки, латински и немачки настали из српског (после се „поправио“ тврдњом да су им основе заједничке), други додали да Викинзи имају више јужнословенских гена него „домаћих“, трећи утврдили да међу оним одсељеницима који су одовуд стигли до Индије (и тамо однели санскрт) није било ниједног „Западноевропљанина“ и да су се „Словени“ нашли у основи актуелне европске цивилизације, а да они који „размишљају о пресељењу огромних маса цивилизованих народа“ по просторима са којих хоће да истребе триста милиона Словена улазе у ред оних представника хумане врсте који најбоље успевају на западним моралним и интелектуалним ђубриштима. Тј. они који ће „повлачити конце онако како је потребно, у циљу остваривања грандиозне замисли покоравања свих племена и царстава и потчињавања нашем наднароду, кога је изабрао Бог Израиљев“.
(РАЗГОВОР ВОДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ, ОБЈАВЉЕНО У „ПЕЧАТУ“ )