Након очеве смрти сам му се јавио једног кишног октобарског дана у Кнез Михаиловој. Излазио сам из Цептерове књижаре, срећан што сам за мали новац успио да купим Болотова на руском. Његова два брка и шешир пролазе улицом. И да не знаш да је пјесник, знао би да је пјесник. И земљак. Представљам се, након нешто стида у образима.
- А ти си Ристов! Богословију студираш? - рече.
- Да. У Србињу.
- Како рече да се зовеш?
- Дарко.
- Дарко Ристов Ђого.
Први пут је изрекао Рајко Петров Ного.
Нисам стигао да му кажем све што сам, као и сви студенти, имао да кажем великанима за које сам знао да су познавали оца (од тројице великих херцеговачких пјесника, са Гојком Ђогом нас вежу даље али неприкосновене рођачке везе, као и са Ђорђом Сладојем, док је са Рајком земљачка веза била широка, у смислу ширег завичаја, мада Рајко није волио да се Борија своде на „Калиновик“. Сматрао је свој сеоски крај својеврсном цјелином, на коју је, што јој је био даљи, био више поносан, а што су слике из трагичног дјетињства биле удаљеније, у његовој поезији и причи биле су присутније и живље).
Растао сам уз Рајкову поезију, чак и када је нисам разумијевао на језичком нивоу. Разумијевање Рајкове поезије се и јавља из језика (то ми је једном и сам рекао: не треба да схватиш већ да чујеш „Златно жито, вилов доле, босиоче плави...“). Збуњивале су ме, понекад, и његови „богоборачки“ стихови и гностичка побуна против свијета патње и страдања. Много касније сам имао прилику да читам једну од данас ми најдражих књига, ону „Запиши то, Рајко“ (или „Запиши и напиши“). Уживо су још биле живље чувене анегдоте о томе како га је Ћамил Сијарић бранио на историјској сједници Удружења књижевника БиХ због „јереси“ супротстављања Мехмедалији Маку Диздару, неусмњиво солидном пјеснику, очајно лошем проучаваоцу средњевјековне хумске и босанске књижевности и пројектованом „оцу“ имагинарних „богумила“. „На сироче си, Маче, ударио“, брани га Сијарић. И неколико пута ми понавља како објашњава чувеном српском муслиманском књижевнику да он није сироче, има жену и дијете, а Ћамил му каже: „Ћути, сироче је увијек сироче“. Питам га да ли је тражио оца у поезији (за мајку збодену и „њену тугу велику“ знамо).
- Оца ћеш увијек тражити. Имаш ли дјеце?
- Имам, двоје (тада).
- Да су ти живи и здрави. И кад сам постанеш, тек ћеш га тражити.
Други ће писати умјешније књижевно-теоријске есеје о Рајковој поезији и прози. Ипак, мимо свих високопарних ријечи које ће бити изречене, треба рећи да је Рајкова поезија већ за његовог живота живо утиснута у наш језички осјећај, колико је проистицала из жуборећих токова Херцеговине. Данас је довољно само рећи „Нек пада снег, Господе“, „Није све пропало, кад пропало све је“, „Ако пишташ за ме“, „Не тикај у ме“... Није чудо да су се епитафи са наших предачких, српских, биљега, од којих, како је сам Рајко говорио, „нисам дао да начине убогу хижу“, претакали у његову поезију, а она као да је силазила са завјетних ријечи косовских рањеника и завјетника.
Збогом и до виђења, Рајко Петров код Петра и Стане, у вечност која сигурно неће бити нема.
„Златно жито, вилов доле, босиоче плави...“
Дарко Ристов Ђого