На данаши дан, прије осамнаест година, почео је у Никшић, у организацији НУ Актив професора српског језика, дводневни сабор под именом „Одбрана имена српског језика“, на коме је учествовало 155 интелектуалаца (линвгвиста, књижевника, пјесника, историчара, професора универзитета, инжењера, љекара, професора…) са цијелог српског говорног подручја.
Између остали: проф. др Драгољуб Петровић, проф. др Мато Пижурица, проф. др Момчило Ушћумлић, проф. др Павле Миличић, проф. др Милош Вукићевић, проф. др Јован Делић, проф. др Радоје Симић, проф. др Богољуб Шијаковић, проф. др. Михаило Шћепановић, проф. др Јелица Стојановић, проф. др Лидија Томић, проф. др Ратко Божовић, проф. др Драго Перовић, проф. др Радојка Вукчевић, проф. др Саво Лаушевић, проф. др Борис Брајовић, проф. др Драга Бојовић, проф. др Горан Радоњић, проф. др Душан Крцуновић, проф. др Веселин Јововић, проф. др Милорад Симуновић, проф. др Ана Јањушевић, мр Марко Дурутовић, мр Петар Рмуш, књижевници: Жарко Команин, Зоран Костић, Ранко Јововић, Драгиша Маџгаљ, Мирослав Алексић, Момир Војводић, Милутин Мићовић, Благоје Баковић, Бећир Вуковић, Влајко Ћулафић, Гаро Јовановић, Илија Лакушић, Андрија Радуловић, Радомир Уљаревић, Будимир Дубак, Предраг Вукић, Драган Бојовић, итд, итд. Али и: митрополит Црногорско-приорски Амфилохије, епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије и епископ Диоклијски Јован.
На Сабору је, поводом актуелне језичке и друштвене ситуације у Црној Гори, а прије свега – неуставног преименовања наставног предмета Српски језик и књижевност у овдашњим основним и средњим школама, и отпуштања с посла двадесет седам средњошколских професора из Никшића и Х. Новог, који су, одбијањем да изводе наставу у својим школама, устали против тог антицивилизацијског чина, усвојена сљедећа
ДЕКЛАРАЦИЈА:
Званична власт, уз пуну подршку псеудокултурних и псеудодуховних институција, државно-идеолошким пројектом „нове Црне Горе“ разара њене аутентичне духовне и културне темеље. Овим планом Црна Гора је подијељена до дна; његови креатори и присталице, приграбили су сву економску и друштвену моћ, а народ изопштили из јавног друштвеног живота и ставили под сумњу да омета „демократски развој Црне Горе“.
Оптужницом адресираном на државотворни народ окривљен је и српски језик, као његово збирно име, а онда и велики појединци који су изградили лик Црне Горе. Према том „схватању“ српски језик од почетка врши „асимилацију, духовну и културну окупацију Црногораца“, иако сви Црногорци знају да су рођени на српском језику, на српском језику ушли у културу, на том језику доживјели државну и националну афирмацију. Све ово није спријечило пресуду: погашене су културне институције у којима је било мјеста за српске културне садржаје, погашена су радна мјеста интелектуалаца који су истакли припадност тој култури, отпуштени су са посла професори српског језика и њихове колеге који су устали у одбрану српског језика и своје струке.
Да би се све то остварило, просвјетна власт на мала врата уводи црногорски језик, чиме се народу покушава одузети памћење и смисао постојања, темељи и кључеви духовног и културног насљеђа. Сва апсурдност овог пројекта најдрастичније се испољава у недавној одлуци Министарства просвјете и Савјета за опште образовање о преименовању наставног предмета српски језик и књижевност, у матерњи (српски, црногорски, бошњачки и хрватски) језик и књижевност.
Овим чином погажени су грубо принципи науке и струке, нарушен уставно-правни поредак Црне Горе и плански уграђен механизам за разарање школског система и друштва у цјелини. Наиме, показаће се спорном замисао, укључујући ту и компетенцију, да се на службеном језику остварују и наставни садржаји хрватског, бошњачког и црногорског језика, па ће једина жртва, изгледи су, наопаког идеолошког концепта бити српски језик, и у крајњем – нараштаји наше недужне дјеце.
Да је наша бојазан оправдана показују нејасна и противурјечна рјешења која дају просвјетне власти. Захтјев да се ученици (или њихови родитељи) изјашњавају о томе којим ће се националним именом звати наставни предмет у њиховим свједочанствима, такође је кршење Устава РЦГ и грађанских и дјечијих права. То је истовремено и својеврсна национална конфронтација са веома опасним посљедицама, стресним ситуацијама и конфликтима међу дјецом. С обзиром на све изложене чињенице, ми, учесници сабора Одбрана имена српског језика, одговорни пред својом савјешћу, пред науком, језиком, културним и духовним насљеђем свога народа, предлажемо и захтијевамо:
1. Да Министарство просвјете одмах повуче одлуку о преименовању наставног предмета српски језик и књижевност и поништи све посљедице из ње произашле, а прије свега, да се отпуштеним професорима омогући повратак на њихова радна мјеста.
2. Да се свим оним ствараоцима у Црној Гори којима су због њиховог супротстављања идеологији црногорског режима и импровизаторима локалне псеудокултуре, недавно погашена радна мјеста, омогући излазак на јавну сцену ради сучељавања мишљења око „спорних“ питања идентитета Црне Горе, тј. право на рад у јавним установама.
3. Пошто су угрожени темељи нациналне културе, што се у драстичној форми показује у питањима српског језика, крајњи је тренутак да се организују интелектуалци из Црне Горе и са свих српских простора, као и сви они интелектуалци и ствараоци добре воље, како би се зауставио процес разарања и обесмишљавања духовних и културних вриједности ствараних на српском језику. Због свега тога, потребно је обновити научне и културне институције, будући да су многе угашене, а неке, чак и највеће, не мијешају се у свој посао; и у том правцу организовати научне и стручне скупове, покренути часописе чији ће садржаји поштовати и његовати праве и утемељене вриједности.
4. Просвјетни радници у Црној Гори који прихватају ставове изложене у овој Декларацији, морају се међусобно повезати у својим срединама (општинама) а онда и на нивоу Републике, у јединствену организацију која би тако постала објективна снага за плодотворно супротстављање нецивилизацијским, ненаучним и антиевропским идејама Министарства науке и просвјете.
5. Да надлежни државни органи зауставе организоване и рушилачке нападе на канонску Српску православну цркву у Црној Гори, као вјековног чувара аутентичног народног бића, језика, писма и духовности Црне Горе.
Сви потписници ове Декларације се обавезују да ће учинити максималан напор како би њен дух и њене поруке доспјели до сваког грађанина Црне Горе.
У Никшићу, 5. децембра 2004. године
Декларацију, коју је истог дана потписало преко 500 присутних учесника и грађана, усагласила комисија у саставу: проф. др Драгољуб Петровић, проф. др Мато Пижурица, проф. др Јован Делић, проф. др Павле Миличић, проф. др Богољуб Шијаковић, доц. др Јелица Стојановић, мр Михаило Шћепановић, мр Драга Бојовић, Милутин Мићовић – књижевник, Зоран Костић – књижевник и Веселин Матовић, професор.
Нажалост, она је и данас, након осамнаест година, једнако актелна, сваким својим ставом, као што је била оног дана када је донесена.
