„Кад је једно друштво истоветно у неистинама, онда т значи да те неистине временом постају његове истине, јер неистине дугим трајањем постају садржаји живота оних који су у њима одгајани. У томе је смисао друштвеног и културног инжињеринга. Такво друштво има своје неугодности, таква нација је темељно неуротизвана јер почива на негативној претпоставци: она шотврђује свој идентитет у негацији српског идентитета, а не у афирмацији сопствених садржаја. То је чини – у високом степену – синтетичком нацијом.“ (Мило Ломпар, Слобода и истина, Београд, 2020, Catena mundi, 105)
Након нашег Апела за заштиту српског насљеђа појавиле су се реакције које својим неуротичним карактером управо потврђују наведене ријечи професора Ломпара. Ипак, посезање за српским идентитетом нужност је оних култура, идентитета, пројеката чија рецентност не дозвољава афирмацију свога која не би била апропријације српскога. Тако и сарајевска хистерија због нашег апела лијепо свједочи да су потписници њиме погодили неуралгичне тачке о којима говори Ломпар.
Двије реакције нарочито су занимљиве и добро илуструју важне поенте које је наш Апел истакао и постигао. Прва реакција припада градоначелници Сарајева, Бењамини Карић која нам је на најочигледнији начин показала да концепт тзв „босанског“ грађанског национализма, чији је она проминентан ескпонент, у својим циљевима, претпоставкама и дометима заправо се и не разликује од концепта „бошњачког“ етничког национализма. Иако се на крају своје објаве госпођа Карић труди да не разбије већ и даље афирмише неко мјесто за српски идентитет унутар некаквог „заједничког босанског политичког корпуса“, њена хистерична реакција која се своди на енергично понављање фалсификата говори сама за себе. Наравно, унутар њеног поимања „српско“ може бити дозвољено само као привремено и парцијално, у једној изврнутој перспективи: тамо гдје историја показује да су Босна и „босанско“ заправо одувијек имали значење једног од завичаја па и једне од држава српског народа, Карићева жели да успостави стање које се у историји, али ни у политици не могу успоставити, гдје би „српско“ унутар „босанског“ било у најбољем случају дозвољено као један од „регионалних“ или „конфесионалних“ идентитета дејтонске фантазмагорије од „државе“. Ипак, ако већ Карићева познаје понешто од савремених политичких теорија, морала би да зна да већ формирани народи – попут српског – не могу да се уклопе у присилне и иначе културно неатрактивне политичке идентитете попут оног „босанског“, како га она види и нуди. Ако Краљевина СХС/Југославија и СФРЈ, као политички, симболички, културно неупоредиво потентније и привлачније државе нису успјеле да пониште разлике међу културама већ формираних нација, шта онда да очекује тзв „БиХ“, неатрактивна, провинцијална, редукована и на силу склепана, без суверености, супстанце и друштвене кохезије? У сваком случају, само једно Карићево формулисање потписника Апела као „негатора наше прошлости“ јасно илуструје да између СДПовог „босанског национализма“ и СДА „бошњачког национализма“ не постоји никаква разлика у средишњем осјећају припадања, ако се и начини дјеловања некада диверзификују и прикриавају.
Друга реакција, још комичнија, стиже од доктора медијевистике Недима Рабића који нас поучава да се „srednji vijek mora posmatrati odvojeno od sadašnjosti. Dodaje kako srednjovjekovne države nemaju nikakve veze sa onim savremenim, te da je jedini izuzetak Papinska država odnosno Vatikan. "Sve druge države imaju uzore i modele koji su nastali nakon francuske revolucije 1799. godine. I zapravo većina onoga za što se misli da se zna o srednjem vijeku je nasljeđe 19. stoljeća i konstrukcija koje su tada nastale", pojasnio je Rabić.“ Рабић, наравно, понавља једну поједностављену философију идентиета која се заиста често узима здраво за готово на савременим хуманистичким факултетима. Ипак, већ су Ентони Смит и други савремени историчари показали да постоје завјетне нације које нису само политички конструкти настали послије Франвцуске револуције. Примјери Јевреја, Хелена, Срба говоре о томе да су тзв „протонације“ тј завјетни народи везани за своју прошлост давно прије савремених политичких идеја.
Међутим, најкомичнија посљедица Рабићеве изјаве јесте то што она заправо говори у прилог историјској истини о томе да је Чајничко јеванђеље (чији је неупитни власник Српска Православна Црква тј њена и наша Митрополија дабробосанска) старије од дејтонске фантазмагорије зване „Босна и Херцеговина“. Једини неупитни континуитет – забиљежен, јасно документован и прије и послије Француске револуције - на простору српске бановине и краљевине Босне и Херцеговине од Светога Савѐ јесте континуитет ћириличне, кирило-методијевске и светосавске, српске културе, православне црвености, српског културног обрасца и етничког, политичког и културног присуства. Рабићев аргумент бар донекле говори истину: дејтонска колонија постоји од 1995, Митрополија дабарска бар од 1219.
Аутор: Дарко Ристов Ђого.