А сваки србиста, већ одбраном научне истине да су српски језик и писмо основни идентитетски критеријуми српског народа – своју верност Вуку исказује и као верност српскоме народу. А зар има ишта племенитије него служити своме народу у сталној, мада не увек и јавно прихваћеној, одбрани његових најбитнијих идентитетских националних критеријума. У ових неколико реченица истакнутог нашег лингвисте, србисте Милоша Ковачевића, недавно овенчаног Изузетном Вуковом наградом, сажима се како његова реакција на престижно признање које ће му бити уручено наредног месеца, тако и његов став о великану чије име признање носи.
*Дуго ишчекивани „нови“ Правопис требало би да се појави до краја године, да исправи грешке из претходног. Често чујемо примедбе да се ту „стално нешто мења“, а промене су козметичке?
– Правопис је закон о начину писања и у њему, логично, не сме бити грешака.Свака правописна грешка у тексту Правописа нужно губи статус грешке и постаје правописна обавеза. Нажалост, претходна издања Правописа нису била имуна на грешке, од којих су неке „боле очи“, тако да је било логично да се јављају верзије са малим, „козметичким“ изменама. Кад се након низа научних скупова увидело да те „козметичке“ измене не могу обезбедити добар, доследно системски утемељен Правопис, започео је процес израде „новог Правописа“, који се, убеђени смо, неће мењати ни у детаљима бар неколико деценија – лично верујем чак пола века.
АКЦЕНТОВАЊЕ НИЈЕ СМЕШНО
Гледаоци се неретко смеју акцентима нпр. водитеља РТС који стриктно поштују пре век и по установљену норму. Има ли ту простора за одступање од норме јер „нико тако не говори“? – Људима неупућеним у језичке законитости и систем, а који рођењем владају комуникативним моћима, тешко је доказати да је нешто што не одговара њиховом осећању – исправно. Још када увиде да у том незнању нису усамљени, онда су убеђени да су критеријуми њиховог незнања битнији од научних језичких критеријума. Акценатски систем српског језика у примени наилази на велики отпор код оних (а они чине већину!) који једино знају да они тако не говоре и да им је зато то смешно. Њима је вероватно исто толико смешна употреба потенцијала (нпр. ми бисмо радили), а тек колико им је смешна правилн
*Верујете ли да би истинска примена Закона о родној равноправности у језику допринела стварној борби за равоправност жена?
– Не очекујем да икада буде дословно примењен Закон о родној равноправности у језику, јер је то у суштини закон о „неравноправности“ у језику. То проистиче из обимних анализа и коментара тог закона. Тако је доказано да тај закон буквално, прописујући искључиву употребу фемининатива, забрањује слободан избор језичких средстава, руши темеље стилистичке норме српског језика, намеће неравноправност управо жена у језику и друштву. Јер ако, рецимо, кажете да сте ви најбоља „новинарка“, онда се то вредновање не врши према свим новинарима него само према женама новинарима, па се поставља питање може ли се применом овог закона икад показати да је нека жена најбоља у нечему у поређењу и са мушкарцима и са женама. Такође, игнорише језичке и нормативне законитости српскога језика, препушта нормирање као важан сегмент језика политичарима и лингвистима несрбистима, тј. дилетантима у србистици. И ту није крај набрајања негативних последица, чак неких које су у супротности са уставним правима. Верујем да ће то уочити и потврдити и Уставни суд, пред којим се одавно налази овај закон.
* Да ли неминовни уплив туђица заиста мења и сиромаши језик у толикој мери да би то представљало разлог за бригу?
– Не верујем да има иједног језика без туђица, само је питање колико су оне сврсисходне. Без туђица не можемо у терминологији, не можемо ни у неологији, посебно при (почетном) именовању нових производа, не можемо покаткад ни у стилистици. Дакле, ако је употреба туђица сврсисходна, боља од употребе њихових накарадно скованих домаћих еквивалената, онда туђице не сиромаше него богате српски језик. Али ако употреба туђица значи потискивање истозначних домаћих лексема, ако нарушава употребу системских правила српског језика, ако их употребљавамо само из помодних разлога или због незнања, онда су туђице заиста језички баласт. Већ је уочено да је српски језик данас изложен веома јакој англизацији која, како то један англиста забринут за српски језик записа, прелази у језички „англохолизам“ као најекстремнији стадијум. Таква англизација данас прети (у)ништењу темељних вредности српскога језика, а она је врло уобичајена међу младима, али и међу новинарима.
СТАТУС ЋИРИЛИЦЕ И УСТАВ
ПИТАЊЕ статуса ћирилице директно је повезано са питањем статуса Устава у Србији. Непоштовање и непровођење уставне одредбе о ћирилици као једином службеном писму – указује на непоштовање самог Устава. А проблем је, очито, у уставно неравноправном а употребно равноправном па чак и надређеном статусу латинице. Тај проблем сјајно је изразио један афористичар: „Борба Хрвата против ћирилице у Хрватској није ништа према борби Срба за латиницу у Србији.“ Док Устав штити ћирилицу то, нажалост, није случај и са Законом о службеном језику и писмима. Док се тај закон, као реликт комунистичког односа према српском језику и ћирилици, не усклади са Уставом, ћирилица се употребном бољитку не може надати
* Какав је ваш став о циљевима и значају Декларације о заједничком језику?
– Та декларација, настала у Сарајеву 2017, у погледу тврдњи које доноси, готово сама у себи је противуречна. Њен неспорни део да се ради о истом језику Срба, Хрвата, Црногораца и Бошњака србисти су увек заступали, и као да је од србиста и преузет. Ти општеприхваћени србистички ставови требало је да привуку филолошки слабо упућене да својом бројношћу дају дигнитет самој декларацији. Она, међутим, не говори како се зове тај „заједнички језик“, а не говори зато што је то – српски језик, а циљ декларације је да српски сведе само на варијанту непостојећег језика и изједначи га са политичким језицима какви су „хрватски“, „босански“ и „црногорски“. А они, за разлику од српскога језика, према критеријумима језичког идентитета, заиста нису „лингвистички“ језици него варијанте – у Декларацији прећутаног српскога језика.
* Често можемо чути како смо, као народ, све неписменији. Има ли основа за те тврдње?
– Данас се говори о две врсте неписмености: она елементарна, која се односи на непознавање правописних и граматичких правила језика је лако измерљива јер је присутна на сваком кораку, у готово свим медијима, посебно у говору политичара, па чак и оних надлежних за културу, просвету и науку. Други тип јесте функционална (не)писменост, везана за контекст употребе језика.
*Може ли се функционално писменим сматрати човек који не зна разлику између језика молбе и жалбе, и језика књижевног текста и кафанског разговора, онај који све функције језика своди само на једну – комуникативну?
Познавање језика није, дакле, само нормативно него и употребно, јер је језик динамичка друштвена активност која служи различитим сврхама. Ко не зна да усагласи тип језика са типом његове сврхе, он је у основи функционално неписмен.