Пише: Иван Булатовић
Нико не пише (и куца) ћирилицом јер „тако сви раде“ или „јер ми је тако телефон наштелован“.
Ћирилица је избор.
Ћирилица је став.
Кад некоме напишеш (и откуцаш) поруку ћирилицом, и мимо садржаја поруке, ти му већ поручујеш.
Поручујеш да ниси тиква без коријена, да твој стари и богати језик не може наћи потпун израз у другом писму (поготово не оном ошишаном, позајмљеним из неког сасвим страног језика), поручујеш, најзад, да си свјестан да живиш у земљи најстарије сачуване књиге словенског југа – Мирослављевог јеванђеља и најстарије штампане ћириличне књиге – ободског Октоиха.
Пишући (или куцајући) ћирилицом бираш да будеш препознат.
Изабери да будеш препознат као онај ко је свјестан, ко зна и ко памти. Буди племић духа – пиши (и куцај) ћирилицом.