Живети са две природе
Херман Хесе је у роману Степски вук неоспориво доказао оно у шта смо сумњали читајући његова друга дела - да је врсни познавалац човекове психе, духа, његових страхова и слабости и свега онога што покушава да сакрије од света. Протагониста је зашао дубоко у своју подсвест и открио хиљаде истина о људском бићу и, најважније, о себи самом.
Хари Халер је несвакидашњи човек. О томе нам прво сведочи његов познаник, који је дошао до његових бележака и изнео своје утиске о човеку кога су звали Степски вук. Хари се и сам назива Степским вуком, то је најбољи начин да разуме своје унутрашње стање. Степски вук је, дакле, појединац који има двоструку природу - човечију и вучију, а те две природе се непрестано међусобно надглашавају. Харијева патња се састоји од константне унутрашње борбе између човека и вука самотњака. Хари се понаша као човек, саосећајно, дружељубиво, и вук се злокобно кези и сурово га прекорава. Понаша се као вук, као предатор, изолује се, а човек у њему је разочаран и огорчен. Зато је Хари у сталном растројству, спас проналази у кафани и књигама, мада човек и вук никада сасвим не утихну.
У Расправи о Степском вуку откривамо и да Хари има самоубилачке тенденције, једним делом због прихватања нихилистичке филозофије, али највећи разлог је ипак његова мучна природа. Хари не жели смрт, али жели утеху коју му пружа помисао на суицид као опцију за бег која увек постоји. Хари тако живи живот самоубице, не тежи самоубиству, него са самоубиством живи у сталној симбиози. Верујем да је ово једно од многих места у овој књизи где је Хесе зналачки проникао у ум немалог дела читалаца.
Први пут сасвим јасно видимо борбу вука и човека на вечери код Харијевих пријатеља. Ушао је као човек, изашао као вук. Кренуо је кући да се убије. Због његове психичке нестабилности и уверења да је врхунски познавалац Гетеа (уверења које је у великој мери ипак истинито), њега је веома увредио портрет славног писца. Хари је сматрао да је слика неверодостојна и да не приказује Гетеа на начин на који би он требало да буде приказан. Харијев пријатељ и његова жена су причали и о извесном Харију, противнику система, не знајући да је то управо човек који вечера са њима. Све то је изазвало вука да преузме контролу, дивља животиња је показала свој кез и Хари је напустио вечеру. Он поново размишља о самоубиству и поново показује да није заиста болестан, већ само у растројству, тиме што кружи градом избегавајући повратак кући и препуштање ножићу за бријање.
Управо због толико видљиве борбе човека и вука овај део се може сматрати кулминацијом Харијевог дотадашњег начина живота. После врхунца, следи обрт, и Хари уз нову пријатељицу Хермину доживљава заокрет у свом систему веровања и вредности. Херминино име је, као и Харијево, варијација на име писца, а то потврђује да су сва подударања са Хесеовом биографијом намерна.
Од кад је закорачио у свет забаве и младих људи са другачијим погледом на живот, свет који се може описати као сасвим људски, обе Харијеве природе су доведене у питање, али њему то више одговара него што му смета. Провео је цео дотадашњи живот у улози интелектуалца и академика и ово је за њега било нешто сасвим ново, нешто за чије је постојање знао али није на то гледао благонаклоно. Један разлог за неодобравање је сасвим сигурно био страх од непознатог, али је он то сакривао надменошћу и уверењем да је, као академик, вреднији од људи попут Хермине, Марије и, нарочито, Пабла. Као што је Хермина Харијева паралела, она је Хари у другим околностима, тако и Пабло може представљати пандан ономе што за Харија значи Моцарт.
Хермина захтева своје убиство, Харију проститутка постаје љубавница, а Пабло свира саксофон и неописиво нервира степског вука. Догађаји се ређају тако да читалац не може да се отргне чарима овог необичног ноћног света све до најважније тачке у роману - Магичног позоришта.
Пабло и Моцарт, заједно, показују Харију Халеру шта значи бити човек, имати не две, него бесконачно много природа, мењати облик и улогу и смејати се, много се смејати. У Магичном позоришту играју и Гете, Хермина, Густаво, разни ликови из целог Харијевог живота и неки које никада није видео. У Магичном позоришту игра и Хари сам.
Извесно је да су опијати битан део Харијевог новог света, али чврсто верујем да је његов ум академика способан да доживи овакво искуство и без вањских подстицаја, а ако прихватим Магично позориште као пуки резултат наркотика, Хесеов класик Степски вук се сведе на причу о депресивном професору који се у старости одао дроги. Највећи број елемената позоришта има значајне сличности са искуствима под утицајем наркотика, али је оно ипак дубље од тога. Оно је Харијево духовно буђење и као такво није чврсто везано за физичке факторе. Сматрам да је Хесе био свестан неограничености људског ума и духа, али не мислим ни да је искључио дрогу из романа – користи је, али у функцији бунта и контраста, а не јединог средства за спознају подсвести.
Хари је до провео деценије у уверењу да је лудак, да пати од нечега што обични људи не би могли да разумеју, и да су његов проблем човек, са свим својим изопаченостима и примитивностима, и вук, са свим својим страховима и слабостима. И обрнуто. Ипак, Хари схвата да није једини Степски вук, да је сваки човек сачињен од стотина природа, а да су Степски вукови посебни само по томе што су тога свесни. Могуће је и да су Степски вукови резултат модерног друштва, у коме појединци не налазе своје место због комплексне унутрашње структуре, или обичне надмености.
Степски вук је роман лика, и то крајње успешан. Споредни ликови, очекивано, нису детаљно разрађени, али је протагониста доведен до самог врха књижевних ликова по својој сложености и јединствености. Мада је Хари Халер несвакидашњи човек, Хесе га је учинио јасним и уверљивим, а то је, верујем, један од главних циљева оваквог романа.
Лик Харија Халера је од мене, као и од много читалаца, у значајној већини особина врло различит, али оно што је налик, налик је у потпуности. Читајући о унутрашњој борби пензионисаног професора, наилазимо на детаљне описе сопствене унутрашње борбе. Не постоји начин да засигурно знам колико се људи тако осетило читајући, али сигурно је да се ја овом делу увек враћам. Зато, верујем да се сваки човек састоји од стотина природа, али су неки мање, а неки више свесни тога.
Спојивши уметничку вештину, познавање људске психе и пишчеву животну причу, Степски вук је истинско уметничко дело које, без изузетка, тера на размишљање и детаљно преиспитивање нас самих, људи из нашег окружења, целог људског рода. Док држимо ову књигу, ово огледало, пред нама се полако исписује дијагноза наше врсте и наша сопствена подсвест, сасвим јасно, великим, штампаним словима: само за лудаке.
Ања Зиројевић, IV разред
ЈУ Музичка школа "Требиње"