- Ти који нису такав народ желе присвајањем српске писане баштине да прибаве себи легимитет историјски утемељених народа - навео је Танасић у интервјуу Срни, истичући да тиме теже апсурдној ситуацији да докажу да имају вишевјековну језичку традицију и културу и да су постојали много прије него што су им језик и култура настали.
Он је рекао да они то не виде или се не стиде, ни пред собом ни пред цивилизованом Европом и њеном науком, јер све те писане споменике за којим посежу већ два вијека европска славистичка наука објављује, проучава и књижи као недвосмислено српске.
Тако је, наглашава Танасић, и са Чајничким јеванђељем и са свим другим јеванђељима и сакралним текстовима насталим у средњовјековним Хуму и Босни, као и са текстовима писаним на српском народном језику, почев од Повеље Кулина бана.
- Они желе, дакле, да на крађи утемеље свој легитимитет, и да у БиХ, какву је они данас граде, протегну континуитет у прошлост кроз вијекове – на средњовјековне српске државе, које су по народу, владарима, језику и православној вјери биле српске - истакао је Танасић.
Он је оцијенио да континуитет садашње, овако грађене БиХ не може ићи у прошлост даље од пропалог плана аустроугарског владара Бењамина Калаја да створи посебну "бошњачку нацију", те подсјећа и на касније покушаје да се српска баштина у БиХ отргне из српског националног корпуса.
Тако се, истиче Тансић, умјесто епитета "српски" за споменике употребљавају "српскохрватски" или "босанскохерцеговачки", што је чињено са јеванђељима и споменицима на српском народном језику, са стећцима и натписима на њима.
- Од несумњиво српских са свједочанствима о православној припадности проглашавани су, ваљда за почетак богумилским, и то пренебрегавајући битна обиљежја православља на њима, а која су супротна богумилству - нагласио је Танасић.
Он напомиње да отимањем и крађом српске баштине желе да увећају своју културну баштину према томе како виде себе данас, па присвајају значајан дио српске баштине.
- Други циљ, грађен изван ових који краду, јесте да ми Срби останемо без својих коријена, тако крупних знакова националне самобитности - истакао је Танасић, додајући да очито у свијету постоји свијест о значају српске културне баштине настале на српском језику као знака националног идентитета Срба.
Зато, оцјењује он, покушавају да код Срба релативизују значај те баштине преко свакојаких прича о томе да се "треба отргнути из прошлости и окренути ка будућности", баш онаквој какву они пројектују.
- Није случајно што смо имали толике притиске да се не усвоје закони о српском језику и писму ћирилици. Па, у Републици Српској они су забранили званично име српском језику које, као и народ, носи од првих запамћења и какав је кроз вијекове у документима, и то не само написаним српском руком - истакао је Танасић.
Он је оцијенио да зато нема реаговања из европских политичких и научних кругова, ни из цивилног друштва, на овакве грубе насртаје на српску националну културу, те указао да отимање српске баштине значи исто као кад би античку грчку културну баштину они који су је пљачкали прогласили својом или кад би Египат прогласио античку грчку културу у Александрији својом.
СРПСКИ НАРОД БИ БЕЗ СВОГ МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА БИО БЕЗОБЛИЧНА МАСА БЕЗ ИДЕНТИТЕТА
Танасић је истакао да би српски народ да није имао свој матерњи језик био без својих коријена дубоко утемељених у националној култури створеној на српском језику и око њега, а ако би се одрекао свог језика као националног и због небриге упустио до границе непостојања, постао би нека безоблична људска маса без идентитета.
- То значи да бисмо се растали са српском културом и својом писаном баштином на српској верзији старословенског језика и на српском народном језику - рекао је Танасић, који је и дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске /АНУРС/ у интервјуу Срни.
Он је нагласио да је српски језик је чувар памћења и свијести српског народа кроз вијекове, јер се једино у њему у цјелини памти и чува све што се Србима у историји дешавало, падови и успони, подаци о материјалној и духовној култури.
- Не бисмо имали такве оријентире у нашој свијести као што је Мирослављево јеванђеље - један од највећих бисера у словенској и свјетској ризници култура, па друга јеванђеља писана на српској верзији старословенског, углавном су она сачувана на ћирилици - истакао је Танасић.
Не бисмо, додаје он, преко житија о нашим светим средњовјековним владарима чували свијест и понос на своју државност и у то вријеме стварану културу, заборавили бисмо и Јефимијину похвалу Светом кнезу Лазару.
- Не бисмо градили своју садашњост и на темељима баштине писане на српском народном језику кроз вијекове, почев од првог сачуваног документа Повеље Кулина бана, написане на српском народном језику из 1189. године, скоро у исто вријеме када је писано и Мирослављево јеванђеље - напомиње Танасић.
СРПСКА И СРБИЈА ДА ШТО ПРИЈЕ ПОЧНУ ПРИМЈЕЊИВАТИ ЗАКОНЕ О ЈЕЗИКУ И ПИСМУ
Танасић указује на вишедеценијско одуство друштвене бриге о српском језику као националном језику, што неминовно има за посљедицу језичку запуштеност и да послије распада бивше Југославије Срби нису схватили значај српског језика и ћирилице за њихов национални и културни идентитет, па и суверенитет.
- Зато је морало да прође три деценије да смогнемо свијести и снаге и донесемо у Републици Српској и Србији законе о језику и писму, који треба да дају основе и оквире за осмишљавање језичке политике. Много времена смо изгубили, то је изгубљено вријеме и за обезбјеђивање статуса српског језика који мора да има као национални језик. Уз све друго, за посљедицу имамо и низак ниво језичке културе - упозорио је Танасић.
Танасић је истакао да српски језик у школама нема онај статус који треба да има као национални језик, да се на факултетима и не изучава, тако да академски грађани одлазе на разне послове, па и државне фунцкије, без довољног познавања националне културе створене на српском језику и ћирилици, потписују међународне споразуме кроз које се понекад провлаче планови за одрицање од свога националног идентитета.
- Никоме није падало на памет да се преко пројеката у области културе, образовања и науке не смије прихватати идеолошки утицај на нацију. По традицији, наше елите тог типа не виде потребу за савјетовањем са струком у вођењу државне политике - нагласио је Танасић.
Говорећи о језичким законима, Танасић напомиње да су у Републици Српској и Србији коначно усвојени готово идентични закони о српском језику и писму, те да је, иако Одбор за стандардизацију српског језика није сасвим задовољан неким рјешењима, најважније да се што прије почну примјењивати и формирати савјет за језик.
Он је напоменуо да је новог министра просвјете и културе Републике Српске Жељку Стојичић недавно подсјетио на ову законску одредбу, са молбом да се у Српској што прије формира тај савјет, док је у Србији већ покренута процедура.
- Важно је да су доношењем закона о језику и писму једна и друга држава рекле да су српски језик и писмо значајни и да се мора промијенити однос према њима. Вјерујем да закон о језику и писму у Републици Српској може помоћи на многим пољима кад је ријеч о унапређењу статуса српског језика, о његовом изучавању и заштити, такође и унапређењу положаја ћирилице - рекао је Танасић.
Он је истакао да управо Међународни дан матерњег језика подсјећа на обавезу да више бринемо о своме националном језику и писму ћирилици.