Недавно су декани осам тзв. наставничких факултета Универзитета у Београду усвојили платформу о кризи образовања у Србији и предлозима за њено превазилажење. У њој се апострофирају све мања заинтересованост за студије на тим факултетима, мањак наставника и професора тог профила у школама, деградација, ниске плате…
Али, то је само „врх леденог брега“. Јер, читав просветни систем је „озбиљно нарушен и уздрман до темеља“, како је констатовала проф. др Ива Драшкић Вићановић, декан Филолошког факултета. Следствено, ни наука не може бити много боља. Напротив! Нарочито када се ради о тзв. идентитетским наукама. Штавише, институти где се оне проучавају и факултети где се предају су од страних и домаћих душебрижника осумњичени за србовање и „бастионе великосрпства“, те би их требало преобразити у грађанистичком, проевропском, прозападном смеру. На том задатку се увелико ради.
Образовање у Србији – а не може се рећи српско образовање! – одавно је посустало пред разним „циљевима“, „исходима“, „стандардима“, „унапређењима“, „ефикасностима“, „компетенцијама“, „евалуацијама“ и осталим диктатима Запада. Што је више бирократизације и нормирања, резултати су све слабији. Важно је ограничити максималан „број словних знакова“ како дипломских, мастер и докторских радова, тако и уџбеника, а њихов квалитет је мање битан. Ученици и студенти су све слабији, а када заврше школовање њихово знање и способност да га примене су минимални. Принуђени су на „перманентно образовање“ мање због тога да би пратили савремена достигнућа и користили их у раду, а више да би „на папиру“ добили разне поене, сертификате, лиценце.
„Држава“ у просветној дефанзиви
„Уједињење Немачке резултат је деловања немачког учитеља“, рече одавно Бизмарк. А да ли су у Србији „учитељи“ на свим нивоима – од вртића до универзитета – патриотски припремљени и оријентисани и да ли предају у складу са плановима, програмима и уџбеницима који би требало да су писани у српском националном духу? Већина још увек јесте, али убрзано расте број оних других, који се самопрепоручују тако што забрањују да се у „њиховој“ школи слави Свети Сава. И они наступају агресивно јер су споља инструисани и подржани.
„Држава“, безусловно прозападно оријентисана будући да је „на европском путу“, на њиховој је страни. Самопоништавајући се повлачи, попушта, прави труле компромисе – и кадровски, и организационо. Суштински! Да је другачије, не би се гасио Завод за уџбенике (пардон: „интегрисао“ се у Службени гласник), а објављивање уџбеника за „нашу децу“ препуштало хрватским и немачким издавачима. Онда не могу да чуде скандалозне реченице у уџбеницима историје о нпр. научно одавно дематованим хипотезама о илирском пореклу Албанаца и о томе да је данак у крви био начин да отети, па исламизовани српски дечаци напредују у османској служби. Или што се у уџбеницима географије одавно појављују карте где се Косово и Метохија представљају као независна држава.
Не би било трагично да су само приватне образовне институције на ниским гранама, нарочито универзитети. У њима се образује мали проценат младих. Чак и да они ништа не ваљају, да кроз њих „протрчавају“ деца богатих и утицајних, те да су то места штанцовања и куповања диплома – „ни поʼ јада“. Не би то упропастило целину нашег образовног система.
Проблем је у срозаном државном школству где се од ученика тражи све мање знања, сви морају да заврше разред, велика већина су одлични, а све више је функционално неписмених.
При томе, наставници су често малтретирани и понижавани од стране ученика, а немоћни, односно незаштићени од просветних власти и система. Студије на државним универзитетима су, пак, болоњизацијом убрзане и распарчане, а професори приморани да „покривају“ по 10-15 и више предмета на основном, мастер и докторском нивоу. Стога је савремено образовање постало „fast-food образовање“, како га је сасвим тачно оквалификовао психотерапеут др Звонко Џокић.
Маргинализација друштвених наука
Ни у науци није ништа боље стање. Образовање и наука су „спојени судови“.
Познато је докле је догурала САНУ, „водећа национална научна институција“. Обузета „меморандумским синдромом“, предвођена личношћу која изјављује како је „политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које ни де факто ни де јуре није више у нашим рукама“, потресана скандалима нарочито у време избора нових чланова у њеном смишљено десеткованом Одељењу друштвених наука – она је постала прост збир појединаца, маргинализована и без чврстог става о најкрупнијим националним изазовима. Стога се неретко поставља питање да ли је уопште српска. Уосталом, један од претходних председника покушао је да „испод жита“ укине то одређење.
Посебно тешко стање је у друштвеним наукама, које су крајње потцењене и у неравноправном положају на „научном тржишту“ јер не дају опипљив, материјалан, наплатив производ. А оне су компликованије од других јер „предмети њихових истраживања мисле“, како би рекао Херберт Сајмон. И треба да дају одговор на тако крупна, судбинска питања од којих, без претеривања, зависи опстанак српског народа – од самоспознаје појединца, до позиционирања народа и државе у новом светском геополитичком систему.
Уместо да се у радовима баве тиме, наши истраживачи принуђени су да се више посвете мерењу бодова (бодоманија) који су им неопходни за напредовање. Јуре часописе на страним листама, наравно, већином оним са Запада и на енглеском језику, јер се рад сматра врхунским само ако је објављен у њима. Прописано је да се то чак и новчано награђује. Шта је то, него колонизација путем наметнуте вестернизације. Наметање комплекса ниже вредности и рајетинског менталитета.
Хтели-не-хтели, наши научници се одлучују за линију мањег отпора и „савијање кичме“, тј. за тражење рупа у прописаним правилима. Тако, њиховом довијању нема краја – од коауторског „задругарства“ и „ротације“ (смењивање неколико десетина или чак стотина потписника радова), до „политички коректних“ и „пожељних“ тема и ставова онако како „објективности“ Запада одговара (нпр. о „независности Косова“ или „руској терористичкој држави“).
„Институтска србофобија“
Готово сви наши научни институти из групације друштвених наука су потпуно обезличени, без препознатљивог националног, српског, идентитета. Институт друштвених наука, Економски институт, Институт за политичке студије, Институт за међународну политику и привреду, Институт за упоредно право… има их укупно једанаест. Придружују им се универзитетски Институт за филозофију и друштвену теорију и војни Институт за стратегијска истраживања.
Ту су и бројни институти хуманистичких наука, махом у саставу САНУ. Ни један нема префикс „српски“, нити се зове по имену неког српског великана. Зашто? Због страха да би то довело у питање научну објективност? Или, не дај Боже, изазвало сумњу у српски национализам?
Зар ни један институт не може да се назове по Илији Гарашанину, Јовану Ристићу, Миловану Миловановићу, Лазару Пачуу, Миодрагу Јовичићу, Радомиру Лукићу…? А Институт друштвених знаности у Загребу зове се по Иву Пилару, прононсираном шовинисти и расисти, антисрпством задојеном великохрватском идеологу.
Може ли се замислити да се београдски Институт друштвених наука зове, на пример, по Стевану Мољевићу, мада он по ставовима никако није српски пандан Пилару? Такође, Хрвати имају и Факултет хрватских студија Свеучилишта у Загребу са девет одсека. Да ли је чак и у најсмелијој машти могуће да постоји Факултет српских студија Универзитета у Београду?
Где је решење проблема дуго, намерно и систематски усмераваног на погрешан колосек? Да ли реформисати и исправљати постојеће стање или смислити и спровести нешто ново? Шта је прави, ефикасан одговор на питање суноврата образовања, у првом реду високог, као и науке, у првом реду оних друштвене?
Пре свега, нужно је њихово ослобођење од глобализма као идеологије (не од глобализације као процеса). То подразумева девестернизовање, те профилисање у националном кључу и усаглашавање са српском цивилизацијском припадношћу. У високом образовању први корак мора бити деболоњизација. Да ли је ово у садашњим околностима могуће спровести, будући да су поједини кључни факултети и институти темељно сорошизовани и постали неповратно анационални, чак антинационални, а неки су на путу да се у то претворе?
Није ли, стога, крајње време да алтернативну организацију истраживања и образовања из домена идентитетских дисциплина преузме Српска православна црква? Или је већ касно?
Извор rt.rs, 22. март 2023.