Наслов овог текста представља парафразу чувенe Хајдегерове мисли – језик је кућа бића. Шта то заправо значи? Хајдегер, наиме, истиче како је човек биће које је способно да говори, и да управо та моћ јесте оно што човека и чини човеком. Језик (као оваплоћење логоса) чини да се човек само са њим осећа присутним на овом свету, а тиме и код себе самога.
Другим речима, језик није неко случајно човеково својство, већ је оно што улази у сам темељ његовог бића.
Хајдегер у том погледу каже да „човек не би био човек, ако би му било ускраћено да говори непрекидно, са сваког места, о свему, у разноликим варијацијама и уз помоћ оног махом неизговараног – то је“.
Језик зато не може да се намеће никаквим политичким притисцима идеолошке природе.
Он има своје сопствене, унутрашње законитости. Снагом себи инхерентних закона опираће се таквом притискању и учиниће да се производи таквих поступања оголе и одбију као непримерени, а понекад и као рогобатни или смешни.
Новоговор
Један од тих производа је и Закон о родној равноправности који је усвојен 2021. године. Њиме се уводи институција тзв. родно осетљивог језика у областима образовања, васпитања, науке и технолошког развоја и јавног информисања, чиме се намеће принуда одређеног начина говора под претњом законске казне.
Тако се, на пример, у члану 37 овог закона прописује „коришћење родно осетљивог језика, односно језика који је у складу са граматичким родом, у уџбеницима и наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима образовно-васпитног рада“, док се у члану 44 каже да су „средства јавног информисања дужна да приликом извештавања користе родно осетљив језик и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе засноване на родним стереотипима, дискриминације на основу пола, односно рода и других личних својстава, као и родно заснованог насиља, насиља у породици и насиља према женама“.
Истим законом предвиђено је да примена ових чланова 37 и 44 (став 3) ступа на снагу три године након доношења закона, дакле, у јуну 2024. године. Тим поводом Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог приређује дијалоге под називом „Како до родно осетљивог језика“, од којих је први одржан у Београду 27. марта ове године. Дијалози се спроводе у сарадњи са Агенцијом Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена и Делегацијом Европске уније у Србији. У дијалог су позвани и представници невладиног сектора, државе и академске заједнице.
Шеф Делегације ЕУ у Србији Емануеле Жофре изјавио је тим поводом да језик мора да се усклади са свакодневном праксом. О стандардизацији српског језика говорио је на енглеском језику, иако представља савез у којем никоме енглески није матерњи језик, а и њену самом матерњи језик је италијански.
Између осталог, он је на примеру ватрогасаца покушао да објасни да језик заостаје за стварношћу: „У нашим језицима та реч је у мушком роду, иако има жена које се баве тим послом. И сигуран сам да сви желимо да живимо у друштву које се заснива на начелима демократије, правичности и равноправности, а то се не може постићи без равноправности жена и мушкараца“.
Када је већ реч о језику, треба нагласити да се код нас име и презиме овог европског дипломате који има италијанско и француско држављанство, родом из града Ла Специја у италијанској покрајини Лигурија, углавном погрешно пише и изговара, најчешће – Емануел Жиофре. Међутим, ради се о италијанском имену и француском презимену, па би требало говорити Емануеле Жофре.
Дакле, како нам европски званичник каже, тзв. родни новоговор треба да нам донесе демократију, правичност и равноправност жена и мушкараца. Међутим појам рода, тј. џендера шири је од појма пола, па остаје нејасно који би се граматички родови користили за остале родове.
Појам рода
Ако се мисли само на мушкарце и жене, онда би требало говорити о равноправности полова. Реч род у српском језику има сасвим друге конотације и односи се превасходно на рађање. Од ње се творе речи као што су род-ити, род-итељи, по-род-ица, на-род, род-ољубље, итд. Како не би долазило до језичке збрке и мешања значења, било је много боље оставити оригиналну енглеску реч gender, поготову што се често уместо наше речи „осетљив“ користи латинска реч „сензитиван“ да би се експлицирала ова идеологија.
Главна ствар, тј. оно што најчешће боде очи, јесте коришћење моционих наставака – киња у називима титула и професија са прокламованим циљем рушења „патријархалних стереотипа“, веће видљивости жена, језичке економичности итд.
Међутим, чини се да се тај циљ не постиже, већ да се истиче управо супротно – да су именице женског рода изведене из именица мушког рода, а онда би по тој идеолошкој матрици нужно следило и да су жене изведене од мушкараца. Тако би, на пример, именица женског рода „социолошкиња“ била изведеница од речи мушког рода „социолог“. У супротном бисмо могли да добијемо „социолоша“.
Појављују се и други проблеми који нарушавају језик. Полако нестају именице које се завршавају на – лац, као што су гледалац, слушалац, читалац итд. Према правилима језика, у женском роду требало би да гласе – гледалица, слушалица, читалица итд. Да би се то избегло, пошто делује неозбиљно, да не кажемо смешно, користе се тзв. кроатизми – гледатељка, слушатељка, читатељка итд. Међутим, еквивалент у мушком роду тада би морао да буде гледатељ, слушатељ, читатељ итд.
Судија нестаје из језика
Постоје и примери као што је реч судија. У тзв. родно осетљивом језику требало би говорити суткиња или судиница (није усаглашено како). Међутим, у том случају, пошто је граматички реч судија заправо женског рода, требало би за мушки род користити реч судац. Последица је да реч судија нестаје из језика.
И на крају, и сама реч човек крајње је проблематична. Ако се доследно примене споменута правила, морало би се рећи да жена не може да буде човек, већ само човечица, а људима би морале да се додају љуткиње.
Како се не би догађале овакве ствари и како бисмо сачували свој језик, треба га оставити њему самоме. Тиме ће се на најбољи начин бранити и унапређивати женска, али и опште људска права.