...Земља у снежном нестала колу, седа и бледа
свећа горела на столу, свећа горела...1
Прва слика која ми прокрчи сјећање на Андрићеву апсану није ни Луцифер Карађоз, ни фра-Петар, ни Заим, ни онај младић загледан у прозор, већ сам прозор и оно што пред собом отвара или затвара, како читаоцу, тако и младићу. Слика, иако бијела, веома је дубока, развија разнобојно асоцијативно поље човјекових потреба за живота и хладноће заоставштине, и, можда, борбе да ће остати неки траг у снијегу, пропрћен надом у незаборав или причу. У зимском крајолику, који потапа и поништава све обрисе, као у лаганом плесу пахуљица, иза којих остане само чистина, ништа се не чује сем тривијалног збрајања остатака фра-Петрове свакодневице. Нема ни Цариграда, ни Босне, ни приче у причи, а ни гроба, већ само бјелина која затире границу земље и неба.
А, на бљештаву бјелину Андрић просипа румену боју влажне иловаче, која крвари у општој слици бијеле зиме, то је слика на смрт рањеног човјека, или подсјећање на његову пролазниост. Али, згуснута присутност снијега све до бескрајног неба као да потире и ову истину позивајући на вјечност или, бар, на непрекидну нит приче о човјеку и његовом дјелу у животу. Фра-Петра нема, али младић остаје да проноси причу његову, јер како је и сам Андрић говорио: ... у тим причама и причањима управо је садржана права историја човјечанства. За мало је песимистична пролошка слика снијегом обезличеног пејзажа малог гробља, у којем се само највиши врхови крстова виде. Слика буди мисао о ограниченом трајању, некад омеђеном неразумијевањем и страхом околине или власти, што погађа живот Ћамила или Џем-султана. А, онда бијело тиховање прекидају ситне чарке и опаске двојице монаха док своде ситни ивентар покојника, као и откуцавање многобројних часовника, које је фра-Петар имао, будећи тиме наду леденицу на даљи наставак приче.
У стјешњености авлијских ходника, у противрјечностима, крицима и шапутањима исписује се љетопис - живот сам, ни крив, ни дужан утамничен међу високе зидине, срачунате за мучење и страдање, са неколико безбојних дрвећа около, што изражавају беживотност и тјескобу. Свијет зидина може својим оком да досегне само небо као даљу, али, ипак, вишу границу од Авлијине, као и понеки врх непознате џамије, те изгледа да нада у Авлију једино може да сиђе са неба немилосрдног у својој љепоти.
Тама Проклете авлије суочена је са бљештавилом, сад више не бјелине, већ рамазанским ватрометом, упаљеним на мунарама. Нигдје звијезда, ни мјесеца, али сјаји свјетлост стамболских кандила, као правилна сазвежђа . Нема мјеста тамници на небу, међу звијездама, у бескрајној ноћи, доле је негдје скучена на уској површини и неспојива са величанственошћу свјетиљки.
Бјелина није крај. Крај није обијелио иако је мисао о смрти пробудио. Премда нема више ничега, сем гроба лелујавог и лаког у зраку попут сњежног перца, али има, чује се разговор из сусједне собе, животворан побуњеник тишине. Живот фра-Петров ће наставити прича иако ће његов гроб убрзо постати пахуљица што се шири као океан и све претвара у хладну пустињу без имена и знака. Причати човјекову судбину без обзира на омеђену слободу Авлије и живота уопште – значи каткад и заборавити, на трен, бар, мрачну стварност у којој се постоји, од зида до зида, или, пак, одгодити нестајање.
Борис Леонидович Пастернак, Зимска ноћ.1
Росанда Пауел