Чудесан свијет уснио давни сан, који је сам живот. Прозор цвили, стидљиво се отвара и гледа у предјеле лаке, и пуне доброте, истине и радосне глади. А око усана шећери се осмијех јабука и крушака, и одрпана лутка у хаљини од плиша, у руци као застава, ускаче у посљедњи вагон на путу ка кући. Вјетар сијече сваки страх у коси од прича из далека.
Слике се изливају као пјесма. Клизе једне преко других као хаљине низ мокра рамена, у уздарју носе јесењи топли дан. Зрцале се трагови стопала у рупама од лишћа, глава једног дјечака провирила је горе. Бијели му се чело, покривено риђом власи, у рукама прегршт буба, травки и бајки. Поред њега још једна је глава извијугала, слаже белутке да направи школу. Један већи белутак му се зарио дубље у земљу, хоће да га ископа. А испод њега се злате врата, поред којих ступају бестјелесни, а моћни чувари тајне. Вију се у колу, без таштине и једа, са испруженим длановима, грле свијет око себе. Воле се и гунђају ко је први стигао да се закуне. А онда, вјетар преврну слику наопачке и почеше да искачу мали чувари, мала бића, у кабаницама сјајним, обремењени вољом за данас, за тебе сада, да се овај трен озаједничи у бескрају вртлога који горе чекају. Зајапурени су и мили, као добронамјерни шаптачи који иза завјесе вире, а нико их не види. Непримјетни, а увијек ту. Носе собом наду да останемо племенити и кад из земље у страху прогледамо около.
У пукотинама, дубље у земљи, постоји тајни ходник, који је за нас који живимо чекајући да тишина овлада, да завјеса падне, и да се онда распрсну топла сјећања као лубенице поткрај љета. Газећи дубље, нема пријекора никоме, без зебње се иде у сусрет давнинама, као сламкама од живота који потапа. Мир и глас птице.
Пише: Росанда Пауел