У саврменој комуникацији, а и у расправама и књигама се често један до другог у именичкој синтагми употребљавају придјеви српски и национални, нпр. српска национална књижевност, српска национална музика, српска национална историја, српска национална култура, а у задње вријеме и нпр. српски национални буквар и српска национална читанка.
Наравно, ове и сличне именичке синтагме се неријетко употребљавају и само са придјевом национални остављајући често простор за субјективно нагађање шта придјев национални у ком контексту заиста значи.
Разумијевање пуног значења ових придјева је веома значајно за српски народ и српски културни простор у цјелини, поготово се то односи на придјев национални.
Када је у питању елементарна творбена анализа ових придјева онда је ту све једноставно и јасно. Придјев српски је изведен од номинатива именице Србин, а придјев национални од номинатива именице нација. Али, када се ови придјеви употријебе у напријед наведеним именичким синтагмама онда они добијају или могу добити и додатна значења.
Придјев српски у српском језику има своје уже и шире значење, а оба значења се што непосредно, што посредно своде на именицу Србн.
Детаљно и опсежно истраживање везано за одредницу српски у једном другом контексту сачинила је проф. др Драга Бојовић у раду О одредници српски у заједничком и менталном лексикону (Коме и зашто смета атрибут српски? – Хумски зборник 1).
У ширем значењу овај придјев носи значење да појам означен именицом уз коју овај придјев долази припада Србима „свим и свуда“ како би то рекао Вук Караџић.
У ужем значењу придјев српски се односи и на државу Србију, јер је она у Уставу дефинисана као држава српског народа и свих грађана који у њој живе. А именица Србија, баш као и сличне именице које означавају друге државе је настала творбом од именице Србин и суфикса –ија. Суфикс –ија је у словенске језике стигао из латинског језика (ia) и поред осталог је имао географско значење, означавајући простор или покрајину на коме неки народ живи (Illyria, Dacia, Gallia…). Тако је Србија у пуном значењу, баш како и у Уставу пише, земља српског народа, па је онда потпуно логично да се придјев српски односи и на Србију.
Оба ова значења су наведена и у Речнику српског језика Матице српске (2018), гдје стоји „који се односи на Србе; који се односи на Србију.“ Због тога придјев српски не треба посматрати једнодимензионално, јер он заиста има своје широко значење.
Посебно лијепо објашњење придјева српски је недавно у једној својој бесједи дао владика будимљанско-никшићки г. Методије, а он том приликом рече: „Увијек ме обрадује ова благословена и златна ријеч српска коју носе СПЦ, МС и још свега неколико других институцуија. А то је сверијеч и по дубини, и по ширини, и по топлини, ријеч која свијетли и која са обје руке грли именицу коју одређује, а по љубави и сили најближе су јој ријечи, скоро синоними, чини ми се – мајка и успеније. Јер, знају пјесници, у неке се ријечи силази, другим се ријечима, опет, спасавамо и успињемо као молитвом под скуте Божије“.
Владика Методије овдје прелијепо објасни сва суштинска значења придјева српски и указа на најљепше и најузвишеније особине српског народа и српске културе у најширем смислу.
О овим и сличним значењима придјева српски ваља непрестано говорити и објашњавати их младим људима јер тај придјев чини срж идентитетског бића свих Срба, ма гдје да данас живе.
А кад је ријеч о придјеву национални и његовом значењу онда је ту нешто сложенији проблем.
Најлакше је поновити напријед изнесену констатацију да је овај придјев изведен од именице нација. Али, ту настају и главни проблеми. На питање шта је нација мало људи зна дати јасан и тачан одговор, поготово што се о дефинисању појма нација данас споре и социолози, и филозофи, и политичари. Због тога ћемо се ми овдје укратко и у основним цртама подсјетити на те различите ставове без намјере да дамо коначан одговор уз напомену да од самог схватања појма нација непосредно зависи и значење самог придјева национални у било којој именичкој синтагми. Овдје се посебно битан проблем јавља када се именичка синтагма у којој самостално функционише придјев национални преведе на енглески, француски или било који други језик глобалног Запада, јер они појам нација разумију на другачији начин него ми. (нпр. америчка нација и сл.)
Дакле, појам нација је у различитим временима и на различитим географским просторима различито дефинисан па ћемо због тога и у расправама, и у енциклопедијама имати различита одређења.
Како смо већ напоменули, ми ћемо овдје без намјере да будемо исцрпни укратко, на прегледан начин навести неколико приступа дефинисању појма нација.
У социологији постоје сљедећи приступи: примордијалистички, етносимболички и модернистички, али постоје и двије концепције: грађанска концепција и етничка концепција.
Ево кратког појашњења тих појмова.
Примордијалистички приступ каже да је нација природна, исконска и органска појава настала груписањем људи према припадности и по рођењу.
Етносимболизам тврди да модерни национални идентитет настаје мобилизацијом маса везаних за дубоко усађене афективне везе етничке групе.
Модернистички приступ каже да нације нису древне категорије, већ су настале као одговор на велике друштвене промјене у 18. и 19. вијеку.
Када је ријеч о поменутим концепцијама поимања нације (грађанска и етничка) можемо рећи да је грађанска концепција типично политичка гдје држава ствара нацију и ми је условно зовемо етатистичка, док је етничка концепција она у чијој је суштини етничко поријекло, језик и култура, а гдје нација ствара своју државу.
Грађански концепт заступају углавном англосаксонске државе на челу са САД гдје је нација надетнички појам и то даље води ка глобализму који диктира глобални капитал, а што даље води дефинитивном разарању етноса у корист грађанства, односно ка неодређеном безбојном појму становништва.
Етничка концепција чува етнички идентитет, поријекло, језик, културу и доминантна је у источним, континенталним државама.
Овдје морамо напоменути и чињеницу да једна нација у пракси живи у више држава и кохезиони је фактор култура тих држава за разлику од етатистичког модела гдје се етнос занемарује и стварају се, вољом глобалне диктатуре, вјештачке државне нације углавном на штету бројнијих, у историји цивилизације утемељених етничких група које игром судбине живе у више различитих држава као што се то десило на подручју Балкана са српским народом и његовим језиком. Слично се десило и са руским народом на подручју на коме је формирана сада већ бивша Украјина.
Због тога је веома важно у случају одређења значења придјева српски и национални у напријед наведеним и сличним именичким синтагмама имати на уму да је за Србе једино прихватљива етничка концепција одређења појма нација, а за прецизно одређење придјева национални на српским просторима је неопходно, а можда и нужно да се придјеви српски и национални уз именицу употребљавају истовремено, јер придјев српски учвршћује и чува значење придјева национални у синтагмама као што су српска национална књижевност, српска национална музика, српска национална историја, српска национална култура, а у задње вријеме и нпр. српски национални буквар и српска национална читанка. Без помоћи придјева српски у оваквим синтагмама могли би доћи у забуну коме неки од именичких појмова припадају. (Нпр. синтагма национална читанка и поред разумијевања појма нација у складу с етничком концепцијом небисмо знали заиста којој нацији, односно ком етносу она припада, него бисмо морали по садржају да закључујемо. Ово је врло важно код превода на језике глобалног Запада, јер они не познају етничку суштину појма нација, него само грађанску, етатистичку. А та грађанска димензија појма нација у српском језику не постоји. Њу у том контексту мијења појам држављанство.)
Дакле, за српски свијет и српску културу придјев национални има искључиво етничку, српску димензију, али га због избјегавања недоумица или намјерно погрешних тумачења ипак треба употребљавати заједно са придјевом српски.
Аутор текста: Раде Лаловић
Извор: ИН4С
https://www.in4s.net/znacenje-pridjeva-srpski-i-nacionalni-u-nekim-imeni...