Фо­то-до­ку­мен­та­ци­ја „По­ли­ти­ке”

Аутор текста: Никола Тркља

Пр­ви срп­ски ћи­ри­лич­ни бу­квар, кључ­но де­ло ко­јим је озна­чен по­че­так мо­дер­ног опи­сме­ња­ва­ња Ср­ба­ља, са­чи­нио је у 16. ве­ку инок Са­ва Де­ча­нац, је­ро­мо­нах из Ви­со­ких Де­ча­на. Са­вин бу­квар об­ја­вљен је 20. ма­ја 1579. го­ди­не у штам­па­ри­ји „Ђу­ли­ја­но Рам­па­це­ти” у Ве­не­ци­ји, као ма­ла књи­га на че­ти­ри стра­не, ди­мен­зи­ја 10,1 х 7,8 цен­ти­ме­та­ра. У ње­му је би­ло од­штам­па­но 37 сло­ва азбу­ке, мо­ли­тва за ве­жба­ње чи­та­ња и не­ко­ли­ко бро­је­ва за уче­ње ра­чу­на­ња. У ис­тој штам­па­ри­ји, пет да­на ка­сни­је, 25. ма­ја 1579. го­ди­не, иза­шло је и дру­го, че­тво­ро­ли­сно из­да­ње овог бу­ква­ра на осам стра­на.

У то вре­ме ма­ло ко­ји на­род или др­жа­ва у Евро­пи мо­гли су да се по­хва­ле азбуч­ни­ци­ма на на­род­ном је­зи­ку. Са­вин бу­квар по­себ­но је ва­жан јер по­ка­зу­је пр­во фо­нет­ско чи­та­ње сло­ва, не­што што је мно­го го­ди­на ка­сни­је по­ста­ло је­зич­ки стан­дард у срп­ском је­зи­ку.

На пр­вој стра­ни­ци Са­ви­ног бу­ква­ра ис­пи­са­на је срп­ска азбу­ка, за­тим са­мо­гла­сни­ци, а по­том сло­го­ви и на­зи­ви свих сло­ва. Пр­ви срп­ски бу­квар на­стао је у вре­ме ка­да је вр­ло ма­ло европ­ских зе­ма­ља уоп­ште има­ло соп­стве­не уџ­бе­ни­ке и на­став­на сред­ства за шко­ле.

Иако је Са­ва Де­ча­нац био је­дан од обра­зо­ва­ни­јих Ср­ба то­га до­ба, о ње­му ма­ло зна­мо, осим да је ро­ђен у Па­штро­ви­ћи­ма. Био је пу­ту­ју­ћи мо­нах Ви­со­ких Де­ча­на чи­је је по­слу­ша­ни­је би­ло при­ку­пља­ње при­ло­га за ма­на­стир. Та­кве мо­на­хе су обич­но на­зи­ва­ли инок, што зна­чи пут­ник. Пу­ту­ју­ћи по ра­зним кра­је­ви­ма, Са­ва је имао при­ли­ку да чи­та раз­не књи­ге, па је та­ко до­бро био упо­знат са де­лом Ива­на Фјо­до­ро­ва, пр­вим ру­ским штам­па­ром књи­га. Са­ва је ја­сно пра­вио раз­ли­ку из­ме­ђу ру­ско­сло­вен­ског и сла­ве­но­срп­ског је­зи­ка, што се и ви­ди у ње­го­вом бу­ква­ру. Во­дио је ра­чу­на да ње­гов уџ­бе­ник бу­де оно­ли­ко срп­ски, ко­ли­ко је ру­ски био за Ру­се, а ње­го­во де­ло омо­гу­ћа­ва да­на­шњим фи­ло­ло­зи­ма да упо­ре­де оно­вре­ме­ни ру­ско­сло­вен­ски и срп­ско­сло­вен­ски текст у ста­рим штам­па­ним књи­га­ма.

Са­вин пи­о­нир­ски по­ду­хват пао је у пот­пу­ни за­бо­рав све до кра­ја 19. ве­ка, а у ме­ђу­вре­ме­ну Ср­би су се учи­ли пи­сме­но­сти углав­ном из уве­зе­них књи­га ко­је су об­ја­вљи­ва­не у цар­ској Ру­си­ји, или на те­ри­то­ри­ја­ма ко­је при­па­да­ле Аустро­у­гар­ском цар­ству. По­ја­вом про­све­ти­тељ­ства у Евро­пи све че­шће су по­че­ли да се штам­па­ју књи­ге као што је бу­квар Га­ври­ла Сте­фа­но­ви­ћа Вен­цло­ви­ћа из 1717. го­ди­не. Кра­јем 17. и по­чет­ком 18. ве­ка за Ср­бе под Тур­ци­ма и у Аустро­у­гар­ској про­све­та по­ста­је са­став­ни део бор­бе за очу­ва­ње кул­тур­ног и на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. У тој бор­би Ру­си­ја је глав­ни са­ве­зник јер се та­мо шко­лу­ју на­ши пр­ви сту­ден­ти, а срп­ски ми­тро­по­ли­ти тра­же од Пе­тра Ве­ли­ког по­моћ за отва­ра­ње шко­ла на те­ри­то­ри­ја­ма где жи­ве Ср­би. Под по­кро­ви­тељ­ством Мој­си­ја Пе­тро­ви­ћа из Кар­ло­вач­ке ми­тро­по­ли­је, из Ру­си­је у Ср­би­ју 1724. го­ди­не до­не­та је књи­га Те­о­фа­на Про­ко­по­ви­ча. Осим то­га у Срем­ске Кар­лов­це до­ла­зе ру­ски учи­те­љи ко­ји 1726. го­ди­не до­но­се и 400 бу­ква­ра. Овај бу­квар на ру­ско­сло­вен­ском, ве­ли­чи­не да­на­шње ђач­ке све­ске, пре­штам­па­ван је не­ко­ли­ко пу­та у раз­ли­чи­тим ме­сти­ма и по­слу­жио је као осно­ва оста­лим бу­ква­ри­ма штам­па­ним у 18. ве­ку.

По­себ­но ме­сто ме­ђу срп­ским бу­ква­ри­ма 18. ве­ка при­па­да де­лу „Пер­вое уче­ние” За­ха­ри­ја Ор­фе­ли­на из 1767. го­ди­не. Књи­жи­ца је штам­па­на у Ве­не­ци­ји, а про­да­ва­ла се по це­ни од јед­не мле­тач­ке ли­ре. Ор­фе­лин је раз­вио и по­се­бан на­став­ни ме­тод, уче­ни­ци­ма је де­лио кар­тон­чи­ће са сло­ви­ма, а ка­да би не­ко од сло­ва из­го­во­рио, тре­ба­ло је да му ђа­ци до­не­су од­го­ва­ра­ју­ћи кар­тон­чић, за шта их је на­гра­ђи­вао во­ћем или ко­ла­чи­ма. Твр­дио је да тим ме­то­дом сва­ко мо­же на­у­чи­ти да чи­та за 15 да­на. У Бе­чу је 1770. го­ди­не штам­пан бу­квар Јо­зе­фа Кур­збоц­ка, а шест го­ди­на ка­сни­је и бу­квар Те­о­до­ра Јан­ко­ви­ћа Ми­ри­јев­ског.

Исто­ри­ја сред­њо­ве­ков­ног штам­пар­ства и из­да­ва­штва у срп­ским зе­мља­ма за­по­чи­ње 1493. го­ди­не ка­да је Ђу­рађ Цр­но­је­вић по­кре­нуо штам­па­ри­ју на Це­ти­њу и об­ја­вио пр­ве књи­ге на срп­ско­сло­вен­ском је­зи­ку. То су би­ла два Ок­то­и­ха из 1494, Псал­тир и Мо­ли­тве­ник 1495. и јед­но Че­тво­ро­је­ван­ђе­ље 1496. го­ди­не. Два­де­се­так го­ди­на ка­сни­је, дру­гу срп­ску штам­па­ри­ју осно­вао је Бо­жи­дар Ву­ко­вић у Ве­не­ци­ји. У њој је 1519. штам­пао „Слу­жбе­ник”, а по­том и „Псал­тир”, у два де­ла, као и „Збор­ник за пут­ни­ке” 1521. го­ди­не. Бо­жи­дар је за сво­ју књи­гу тра­жио три ду­ка­та, што је за то вре­ме би­ла по­за­ма­шна су­ма јер се за је­дан ду­кат мо­гло ку­пи­ти јед­но те­ле или два ов­на.

У пр­вој по­ло­ви­ни 16. ве­ка ши­ром Ср­би­је по ма­на­сти­ри­ма осни­ва­ју се ма­ле штам­па­ри­је у ко­ји­ма се об­ја­вљу­ју бо­го­слу­жбе­не књи­ге. Пр­ву та­кву штам­па­ри­ју 1520. го­ди­не са сво­ја два си­на осно­вао је Бо­жи­дар Го­ра­жда­нин. У њој је штам­пао три књи­ге: „Слу­жбе­ник”, „Псал­тир” и „Мо­ли­тве­ник”. У штам­па­ри­ји ма­на­сти­ра Ру­јан отац Ма­кри­је 1537. го­ди­не тех­ни­ком др­во­ре­за штам­пао „Че­тво­ро­је­ван­ђе­ље”, у ма­на­сти­ру Гра­ча­ни­ца 1539. го­ди­не из­дат је „Ок­то­их пе­то­гла­сник”, а у штам­па­ри­ји ма­на­сти­ра Ми­ле­ше­ве 1544. об­ја­вљен је „Псал­тир” и 1546. „Мо­ли­тве­ник”.

Пр­ви срп­ски бу­квар ино­ка Са­ве пао је у за­бо­рав, а за ње­га ни­је знао ни Вук Ка­ра­џић, пи­сац да­ле­ко по­зна­ти­јег бу­ква­ра из ко­јег су ге­не­ра­ци­је Ср­ба учи­ли пр­ва сло­ва. Ру­ски кон­зул у Ска­дру Иван Кри­лов про­на­шао је при­ме­рак пр­вог срп­ског бу­ква­ра, ко­ји је штам­пан кра­јем 16. ве­ка у Ве­не­ци­ји, са­чи­нио ње­гов пре­пис 1893. и по­кло­нио га но­ви­на­ру Оки­ци Глу­шче­ви­ћу, ко­ји је у то вре­ме пре­во­дио са ру­ског је­зи­ка Тол­сто­јев „Рат и мир”. Са­вин бу­квар ка­сни­је се на­шао у На­род­ној би­бли­о­те­ци Ср­би­је.

Љу­ба Сто­ја­ди­но­вић при­ре­ђу­ју­ћи Ка­та­лог На­род­не би­бли­о­те­ке за „Глас Ака­де­ми­је на­у­ка” 1903. го­ди­не, са­свим слу­чај­но про­на­шао је фак­си­мил ове из­у­зет­не књи­жи­це и унео га ме­ђу де­ла срп­ске пи­сме­но­сти као „Пр­ви срп­ски бу­квар” ино­ка Са­ве.

Бе­о­град­ски ин­же­њер Ми­ло­рад Ди­ми­три­је­вић, 1921. го­ди­не у Ду­бров­ни­ку је от­крио при­ме­рак дру­гог из­да­ња Са­ви­ног бу­ква­ра, штам­па­ног на осам стра­на, 25. ма­ја 1579. го­ди­не. Ди­ми­три­је­вић је од­мах ку­пио при­ме­рак и по­кло­нио га На­род­ној би­бли­о­те­ци.

Пр­во и нај­ста­ри­је из­да­ње, штам­па­но на че­ти­ри стра­не, из­го­ре­ло је 6. апри­ла 1941. го­ди­не у не­мач­ком бом­бар­до­ва­њу Бе­о­гра­да. Сре­ћом, остао је пре­пис овог пр­вог из­да­ња, ко­јег је уочи ра­та, 1940. го­ди­не, опи­сао и фо­то­гра­фи­сао Ђор­ђе Ра­до­ји­чић.

Сти­ца­јем срећ­них окол­но­сти дру­го из­да­ње, штам­па­но 25. ма­ја 1579. го­ди­не, на осам стра­на, са­чу­ва­но је од про­па­сти и да­нас се чу­ва у На­род­ној би­бли­о­те­ци у Бе­о­гра­ду.

Да­на­шњи Ср­би има­ју све што њи­хо­ви пре­ци пре не­ко­ли­ко ве­ко­ва ни­су има­ли, сво­ју др­жа­ву, шко­ле, би­бли­о­те­ке, ака­де­ми­је и да­та цен­тре, али су и да­ље скло­ни да за­бо­ра­вља­ју, по­не­кад и нај­ва­жни­је ства­ри из сво­је исто­ри­је.

 

Извор: Политика

https://www.politika.rs/scc/clanak/773811/kako-su-sccbi-zaboravili-svoj-...