Избор писма није само прост избор између два графичка система, већ и избор између различитих асоцијативних поља у која појединац покушава да смести сопствено ја. Па које то асоцијације у нама активирају ћирилица и латиница?
Дете црта прво трешњу: плод, па петељку, на крају додаје чак и лист, одлажући крај. И најрадије би сад обојило слатки црвени плод да нема строгог мајчиног погледа који га подсећа да је трешња још увек само полазиште вежбе, а не њен циљ, да још увек није извело слово њ до краја и да треба надоградити на трешњу (показује му) једну усправну и једну водоравну линију са леве стране.
А ћирилично љ и њ су били посебно проблематични, јер дете је до недавно знало само латиницу, а прелазак са ње, који је био безболан за штампана слова е, к, а, т, постаје права мала транслитерарна справа за мучење, која болно уводи у ново писмо, за које дете донедавно није ни знало да постоји.
Рођено у крајевима нестајуће државе који нису више у свом јавном простору чували ни најмање места за ћирилицу, оно стасава за школски узраст потпуно несвесно да постоје раскошни графеми за ж, ш и џ, да постоји другачији поредак гласова од оног којим почиње абецеда, да постоји једна сасвим друга култура, у коју тек сад заиста улази, а чији елементи су били махом неприметно стопљени у нечему што се звало заједничком културом.
Индивидуалне асоцијације
Тридесетак година касније сада одрасло дете и даље повезује ћирилицу са благом тескобом цртања трешње. Да је којим случајем било студент 2002. или 2003. године, могло је ту трешњу ставити као прву асоцијацију када је група лингвиста радила на великом пројекту Асоцијативног речника српског језика – посебног речника који не описује значење речи, већ асоцијације које оне изазивају у свести говорника.
Одреднице у њему су организоване тако што се прво наводи реч-стимулус, задата испитаницима као почетни надражај, а затим асоцијације које су они навели и број који означава њихову учесталост. Таква структура омогућава увид у асоцијативно поље сваке наведене речи, односно у мрежу најтипичнијих појмовних, културних и вредносних веза које се у језичкој свести говорника спонтано активирају поводом одређене речи.
Поглед на одредницу ћирилица доноси неколико занимљивих запажања. У центру асоцијативног поља појма ћирилице налазе се њене најчешће асоцијације – писмо и латиница. Језгро поља чине честе, али не и доминантне асоцијације повезане са националним, културним и историјским контекстом (азбука, Вук Караџић, Србија, традиција, Ћирило и Методије, српски језик, српство, православље, буквар итд.).
Биста Вука Стефановића Караџића у Музеју Вука и Доситеја у Београду (Фото: Михаило Братић/Нови Стандард)
На периферији – пољу веома разноврсних индивидуалних асоцијација које се јављају једном-двапут у анкетама – налазе се речи као што су радост, савршенство, село, свеска, underground, образ, кључ итд. Други поглед, овог пута на латиницу, доноси занимљиво поређење. У центру њеног асоцијативног поља налазе се појмови писмо и ћирилица, у језгру – речи као што су Хрвати, Хрватска, Запад, енглески језик, латински, рукопис, Рим, а на периферији низ дисперзивних асоцијација међу којима су најинтересантније оне које се тичу функционалности (економичност, комуникација, лака, брзопис, неопходност, нужност, општеприхваћена итд.).
Када погледамо обе одреднице – и ћирилицу и латиницу – видимо да оне доминантно дозивају једна другу у свести говорника. Затим, на основу језгра, примећујемо јачу везу коју ћирилица гради са националним и културно-историјским контекстом, тј. њену већу уроњеност у време и идеју традиције и континуитета, док се латиница везује више за простор, а тек на периферији асоцијација за оно што се код ње често, скоро пословично, наглашава – практичност.
Пребацивање кода
О специфичностима употребе два писма у једном језику, затим о статусу ћирилице, закону који је донесен 2021. године, те о вези с процесима које диктирају тржишта и политички контексти писано је доста у нашој јавности. Један од можда мање обрађених приступа тицао би се микросоциолошког понашања у избору писма.
Шта се, дакле, дешава са појединцем када одлучује које писмо ће употребити? Са чиме је његов избор повезан? Сасвим сигурно један од одговора је медиј писања – многим људима је потпуно природно да пишу на папиру ћирилицом, док куцају на тастатури латиницом. Ћирилица је код многих писмо школске свеске, учитељице која похваљује труд, дипломе за одличан успех и примерно владање.
Дакле, она није институционална само као писмо формулара у општини, већ и као писмо на коме је неко првобитно описмењен. Управо зато, као спонтани избор нечијег рукописа, назовимо то соматиком руке, може се јавити неко писмо – било ћирилица било латиница. Питање је колико је аргумент који се тиче дигиталног избора латинице као лакше данас истински валидан – у питању није више спонтан покрет руке јер је начин куцања на тастатури скоро исти за оба писма, а подешавање ћириличне тастатуре на неком уређају у великом броју случајева само је технички детаљ.
Који су онда још то могући покретачи неког писма у свести и прстима? Као што човек подешава свој говор – у садржају и тону – зависно од публике којој се обраћа, тако и избор писма може добити своје варијанте функционално-симболичког раслојавања. Наиме, могућности оба писма да активирају различите делове својих асоцијативних поља имају везе са говорником колико и са саговорником, односно контекстом у којем се писана комуникација остварује.
Да ли говорник у неком стилском регистру доживљава себе као некога ко пише ћирилицом или латиницом? Да ли то има везе можда са паровима национално-глобално, локално-регионално, приватно-јавно, позиционо-опозиционо, традиционално-модерно, конзервативно-напредно и сл.? Да ли је у вези са пореклом говорника или генерацијом којој припада (оној која је одрастала уз свеске или уз екране)?
Тастатура са „QWERTY“ распоредом слова (Фото: Clint Patterson on Unplash)
Сва је прилика да се неки од ових индекса идентитета активирају у великом броју случајева, али они не морају бити искључиво везани за говорника, већ могу бити и за доживљај саговорника. Да ли се порука на исти начин пише свом шефу, менаџеру интернационалне компаније, својој баки која живи на селу или свом детету, ђаку прваку? Цео контекст – спој медија писања, публике и комуникативне намере која треба да пренесе и неки утисак о идентитету говорника – може бити важан, јер је обележје наше двоазбучности то што постоји неки вишак значења који произлази из могућности избора, из чињенице да се једно писмо у неком тренутку бира, односно да се друго не бира.
Пребацивање кода, односно наизменично коришћење и ћирилице и латинице, карактеристично је за велики број говорника српског језика и вероватно је мали број оних који искључиво користе једно писмо. То пребацивање је посебно важно место јер њиме говорник можда највише говори о себи и својим асоцијацијама на неко писмо. Интересантна је и чињеница да се у тој игри кодова ћирилица често показује као маркирано писмо.
Ћирилица је код многих писмо школске свеске, учитељице која похваљује труд, дипломе за одличан успех и примерно владање
Маркираност у лингвистици подразумева језичке појаве-парове где се један облик перципира као немаркиран, тј. основни, неутралан и природан, док је други маркиран – специфичан, неочекиван, експресиван (нпр. ратовање је немаркиран, а војевање маркиран облик).
Под маркираношћу ћирилице подразумевамо да се њена употреба ван институција често (иако не увек) доживљава експресивно, односно као неки свестан став говорника, док се латиница посматра немаркирано, неутрално, као нешто у чему не треба тражити додатна значења и што пролази неопажено као избор (чак ни када њена употреба „вришти“ немаром, нпр. у виду тзв. ошишане латинице).
Зашто је ово овако, тема је за посебно разматрање и у најужој вези је са државом и њеном културном политиком која далекосежно утиче на односе у асоцијативном пољу појмова као што је писмо. Питање зашто се ћирилица често узима као експресиван, „чудан“, неочекиван избор говори о нама много, и то не на леп начин јер би она морала бити увек та која се подразумева.
Прибављање легитимитета
Посебно интересантна појава у вези с пребацивањем латинице на ћирилицу и обрнуто тиче се учесника у писаној комуникацији који у оквиру једног исказа – једног текста или чак једне реченице – свесно мењају писмо настојећи тиме да имитирају различите дискурсе. У питању су обично појединци на друштвеним мрежама који имају појачану метајезичку свест и иронијско расположење, па нпр. у свој говор обележен једним писмом, пуштају туђи говор обележен другим писмом.
У питању је поступак који се у наратологији препознаје као неправи управни говор и представља упад језика или мисли јунака у говор приповедача без формалног обележавања у виду наводника, а уместо њих, у ироничном дискурсу на мрежама, појављује се сигнал у виду промене писма (врло често праћен и променом лексике, наречја итд.), којим се жели, свесно или несвесно, нагласити моћ писма да у себи сажима идеолошки набој, а опет у вези са оним асоцијацијама у језгру асоцијативног поља за свако писмо.
Није тајна да се ћирилица више везује за национално, патриотско, суверено, традиционално, док латиница активира глобално, регионално, грађанско, (нео)либерално и сл. Наравно да политичка или идеолошка значења не произлазе из самих писама и њихових графичких особина, али као да праксом понављања у одређеном идеолошком контексту, слова једног писма временом почињу да носе тај контекст као неко сећање. Управо је овај увид оно што нас води ка једном занимљивом аспекту – тенденциозној употреби ћирилице (циници би рекли злоупотреби).
Већ поменута маркираност ћирилице, њена институционална присутност и снажне културно-историјске, националне и традиционалне конотације чине је вредним извором симболичког значења, привлачним својеврсним семантичким пиратима који профитирају од субверзије и присвајања значења.
Два су случаја посебно занимљива. Први се односи на комерцијалну употребу ћирилице када се компаније и брендови који су изразити, чак амблематични, примери популарне културе и западног стила живота представљају на српском тржишту – ћирилицом. Узећемо овде један старији пример – часопис „Плејбој“ и један новији – ланац кафетерија „Старбакс“.
Ћирилични натпис ланца кафетерија „Старбакс“ (Фото: Baloncici on depositphotos)
Иако представљају освежење у визуелном и симболичком погледу у односу на доминацију латинице у потрошачком простору, ови примери локализације глобалних брендова могу се тумачити, с једне стране, као покушаји ублажавање утиска културне и економске експанзије, кроз активирање националног контекста ћирилице, а са друге стране, као прибављање симболичке вредности захваљујући којој бренд може бити перципиран, кроз активирање традиционалног контекста ћирилице, као стар, утемељен, проверен и сл.
Други случај је политичка употреба ћирилице – за прибављање или укидање легитимитета. По формули вук у јагњећој кожи, ћирилица може бити идентитетска маска иза које се не налазе национални или државни, већ страначки или партикуларни интереси. Од ћириличних графита и транспарената до објава на друштвеним мрежама и у којекаквим групама, политички активисти свих (о)позиција могу користити асоцијативно поље ћирилице као средство политичке мимикрије, желећи да постигну инстант-утисак да говоре из патриотске позиције.
Злоупотреба се, међутим, одвија и у супротном смеру: неки политички играчи селективно издвајају и наглашавају везу ћирилице и екстремних ставова, представљајући и једно и друго као обележје својих политичких противника („ћириличара“), чиме мењају асоцијативно поље саме ћирилице тако што ближе језгру доводе појмове као што су искључивост, нетрпељивост, заосталост итд. Колико су ова два супротна процеса успешна, тек би неко истраживање требало да утврди.
***
Нема сумње да се цело замешатељство у вези с два писма у српском језику појавило као рефлекс сложених политичких и идентитетских процеса на југословенском простору током 20. века. Између спонтаног избора руке и свесне поруке коју одабир писма носи крије се и драма изгубљеног регионалног јединства и драма савременог флуидног идентитета који жели неку глобалну постојбину (па макар и графичку), и драма вечите потребе човека да се испољи – да нешто каже и да каже на одређени начин.
Избор писма зато није само прост избор између два графичка система: oн је избор између различитих асоцијативних поља у која појединац покушава да смести сопствено ја. Свако успоставља свој центар, језгро и периферију и на основу тога бира све симболичке односе које гради. У језгру ја оног детета с почетка, сада одраслог човека, и даље постоји једна необојена трешња, с петељком и листом.
Аутор: Јелена Радомир, филолог и србиста.
Извор: Нови Стандард
https://standard.rs/2026/08/09/izbor-pisma-kao-jezik-simbola-i-asocijaci...
Насловна фотографија: EnginKorkmaz on depositphotos