Српски језик се умножава дељењем

Од српског језичког стабла одломљена су три огранка: хрватски, босански и црногорски, као три посебна политичка језика, каже Гојко Ђого, поводом „Зборника – Српски језик и ћирилица основе српског идентитета”.

Српски језик је онај којим говори сав српски народ, дефиниција је коју је дао још Вук Ст. Караџић. Српски народ је, дакле, каже се у Декларацији о положају српског језика и ћирилице, одређен као српски преко српског језика, као што су се и остали европски народи одређивали као народи на основу језика којим говоре. Међутим, српски језик се, мимо других језика на свету, почео „множити дељењем”, па су од једног Вуковог лингвистичког, или на научним критеријумима заснованог језика настали различити политички језици, проглашени политичким одлукама држава на тлу бивше СФРЈ.

То политичко дељење истог српског језика довело је до губљења идентитетског препознавања самог српског језика. Тако се у Босни и Херцеговини, српски народ, преко земаљског босанског језика, на све начине жели превести у Босанце, тј. у босански народ. Исти је случај и у Црној Гори, где се на основу црногорског, као земаљског језика, тј. језика Црне Горе, Срби настоје превести у несрпске Црногорце. У Хрватској је прогоном Срба решено српско питање, јер су Срби проглашени мањином, а већински српски језик преименован у хрватски, иако је реч о једном јединственом српском језику.

У Подгорици, крајем октобра прошле године, одржан је научни скуп с темом „Српски језик и ћирилица – основе српског идентитета”, у организацији Српског националног савјета Црне Горе и Друштва српских домаћина Црне Горе. Недавно се појавио истоимени зборник радова, у издању „Књижевне задруге” Српског народног вијећа из Подгорице. Зборник су у „Српској књижевној задрузи” представили Радивоје Микић и Момчило Вуксановић, а песме Јована Јовановића Змаја „Опомена” и „Српски језик” казивао је Срба Милин.

Пре једне деценије, наглашава Михаило Шћепановић, лингвисти су покушали на основу научних критеријума, на основу строго изведених анализа, да покажу лингвополитикантима да ниједан од њихових политичких критеријума, нити има, нити икада може имати статус лингвистички битног критеријума у одређивању идентитета неког језика, па самим тим ни тзв. црногорског. Свако подржавање таквих критеријума, и још више њихово проглашавање (социо)лингвистичким – представља одраз елементарног непознавања лингвистике.

Најстарији песнички запис ћирилицом, подсетио је Драган Лакићевић, потиче из 1421. године, из Дубровника, када је царински чиновник Џоно (Џонко) Калићевић записао „три непотпуна двоструко римована дванаестерца”. Недовршена песма гласи: „Сада сам остављен срид морске пучине, / валовљу моћно бјен; дажд дојде с висине; / кад дојдох на копно, мних да сам...”

Доситеј и Вук, каже Милош Ковачевић, готово да су сагласни да је језик основни идентитетски критеријум Срба. Срби су и за Доситеја и за Вука, сви они који говоре српским језиком. Ни Доситеј, ни Вук, нису желели српски језик да намећу несрбима. Српски језик је само за Србе, и то за све Србе. А и оно што Доситеј и Вук подразумевају под Србима – свим Србима готово никад није било по вољи. Ни у Вуково доба, као ни данас, сви Срби – Србима нису хтели да се зову. У скоро двестагодишњем ходу српског језика (од Вука до данас), делови штокавске језичке заједнице – прогласили су се посебним народима. Два дела, на основу верских критеријума: Хрвати и Муслимани, с тим да су ови други себи наденули име – Бошњаци. Трећи део, иако верски подударан са Србима, угледајући се на Хрвате и Муслимане, такође се прогласио посебним народом – Црногорцима. И што је најинтересантније, сви српском Вуковом језику укинуше српско име, и преименоваше га у тзв. хрватски, босански/бошњачки и црногорски језик.

У Хрватској, истиче Гојко Ђого, пале и избацују ћириличне књиге из библиотека и разбијају ћириличне ознаке градова и државних установа. У Србији, и поред уставних одредби, ћирилица се потискује у штампаним и електронским средствима информисања, често и у државној администрацији и културним институцијама, а у Рашкој области – српски језик је преименован у босански, као и у БиХ. Црна Гора предњачи у овом прогону, српски је прекрштен у црногорски, установљено је ново црногорско писмо, ћирилица је скоро избрисана из јавне употребе, а наставни програми су прилагођени идеолошким налозима и политичким интересима. Тако су од српског језичког стабла одломљена три огранка: хрватски, босански и црногорски, као три посебна политичка језика.

Нама се десило, сматра Селимир Радуловић, оно најгоре. Народ је учен да разроко гледа – с попом ка Истоку, с учитељем ка Западу. Зато је и данас збуњен – једни славе Христа, други антихриста. Будући да живимо у неприличном времену, у којем је гладној души, у бури и метежу свакодневља, слатко и оно што је горко, у којем је много разметљиваца, охолих и оних с разузданим очима, треба бити обазрив – човеку није допуштено да развија причу како је вера лака ствар. Томе су склони људи без терета на леђима.

Сви добро знамо, упозорио је Иван Негришорац, да је у српској култури било предлога да се ијекавица потисне у корист екавице, с образложењем да је неопходна унификација српског језика. Такав предлог је, по свему судећи, био пре свега последица страха пред будућим, могућим расколима заснованим на демонској потреби и проклетству малих разлика. Ипак, уклањање тих разлика унутар српског језика имало би много више негативних, него позитивних последица, а то би традиционалним, вазда будним непријатељима Срба, само помогло да и даље обављају свој посао.

З. Радисављевић