Дјечји сабор Дани ћирилице покренут је давне 2002. годинe са жељом да допринесе очувању српске културне баштине, језика и писма, пјесме и игре, старих заната, обичаја и православне вјере.
Окосницу Сабора чини конкурс за најбољи литерарни рад, најљепши калиграфски рад, иницијал, вез, и илустрацију и израду лутке у народној ношњи. Тема конкурса мијењала се из године у годину: Вера Нада и Љубав, Срб, Милосрђе, Доброта, Колијевка, Част, Брат, Мостови, Будимо људи, Светиња!
На Конкурсу за најбољи литерарни и најљепши ликовни рад, који је Министарство просвјете уврстило у Програм Републичких смотри, до сада је учествовало око 30.000 ученика из више око 500 основних и средњих школа из Србије, Републике Српске, Хрватске, Црне Горе, Македоније, Румуније, Мађарске, Грчке, Албаније, Аустрије, Немачке, Норвешке, Швајцарске, Шведске, Финске, Кине, Аустралије, Новог Зеланда, Јужне Африке, Америке, Канаде и Руске Федерације.
Дани ћирилице одвијају се под покровитељством Министарства просвјете, Министарства културе и Општине Ковин.
Ђапић Марија
ученик IV1 Средње економске школе
Сомбор, 2008.
Ћирилица има цркву и рало у словима, она
прича историју мојих предака, она звони звонима
рушених и обнављаних цркава.
Њу су писало моји преци, крвавим од рала и
оружја прстима, црном земљом ратара под
ноктима, она им је светлеле у најцрњим
мраковима, када је човек ишао на човека. И док су
се, у потрази за својом звездом селили, ћирилица
је писала пут и водила, клесала историју и
крајпуташе, на звона, на расклимане таљиге које
су носиле у непознато. Ћирилицом је писа
но моје породично стабло од Македоније, Далмације и
Шумадије. И кроз векове, ћирилицом смо се три
пута љубили да не бисмо заборавили своје корене.
Ћирилицом се пише само љубав, мржњу
нас нису учили. Њом се дете подаја и мртви
сахрањују. Она је у нама као и
ме, знак препознавања, захвалност прецима, вода корену из
ког ничемо и хранимо се, рађамо своје плодове и трајемо.
Живановић
Невена ученик I3
ПБШ „Димитрије Давидовић''
Земун
прва награда 2006.
Ћилими и тканице
Извори и оранице
Рас и Захумље,
И Свети Сава и православље
Липе и записи
Иколо и монаси
Цркве и манастири
Азбука и олтари...
Како се једноставно каже ЉУБАВ!
Читам, пишем и изговарам ову реч увек на исти начин. У
њој само пет слова, од ње саздана цела васиона!
На сусрету векова, на раскршћу путева,
шћућурена у нашим срцима и даље се исписује
историја нашег трајања. Ћирилица је наше сећање,
наша нада, наше постојање. Записана у
колективном сећању пре дванаест векова, она
је била, и остаће, наше постојање.
Безброј пута протеривана, забрањивана,
пребијана и мрцварена, онаје успела да преживи сва понижења.
Жене су је преносиле у закопчаним
јелецима, тамо где спавају набрекле груди које
доје нове нараштаје млеком и сећањима. Ратници
су је у оклопима скривали и преносили, као главу
Лазареву. Њоме се крстили, с њоме умирали.
Скривена у Арсенијевој мантији, или у „Олуји"
као бисер у недрима држана –она
је преживела и надживела све своје крвнике.
И опет би да је протерају. Полако, неприметно,
њено округло, нежно постојање, хтели би да
обришу оштри врхови туђих сећања. Више је не
бичују сурово. Сада је терају, као стару служавку,
да би је заменила нека сумњива дама.
Проглашавају је смешном, старомодном,
превазиђеном. А сви ти лажни пророци и месије
само сакривају своје зле слутње, да су мали и
ништавни и да се стиде себе и корена и гробова
својих.Без ње би били изгубљени у магли времена које
нас притиска. Није узалуд Вук, својом хромом
ногом исписивао границе нашег постојања. Није
џабе Сава оснивао манастире, као школе, већ да би
се сећали и поносили.
Пет стотина година тумарали смо мрачном
Европом, која је ратовала и људе на ломачама
спаљивала, носећи своју веру и корене у
Мирослављевом јеванђељу записане.
И кад смо је заборављали, ми смо је се сећали у најдубљим
пределима душе. Препознавали смо је на липама и
гробовима, у молитвама и митовима. Повазда
неписмени, али довољно писмени да сачувамо
крсну славу и обичаје, успаванке и жалопојке и
своје словенско памћење.
Ћирилица је наше сећање, наша нада и наше
постојање. Записана у отиску наше душе, у нашој
крви и сузама.Ћирилица је прва и у свемир отишла давне
1961. године, кад ју је Гагарин поносн
о показао васиони. Ћирилица је исписивала нове странице
историје. Можда то није баш наша ћирилица, али
ми је препознајемо кроз молитве наших надања.
Наше писмо -ћирилица. Округла су слова што
као наше коло поскакују и вијугају, чврсто се
држећи за тканице. Поскакују слова у опанцима, са
шајкачама и јелецима, разиграна и опасана
лепотом и једноставношћу. Накићена и откана као
тканица речи. Изрезбарена на олтарима, уткана у
ћилиме векова, уплетена у дуге монашке косе.
Поносна и пркосна, као звоници рушених ц
ркава што чекају жуљевиту, сељачку руку да им заклати
звоно.Морамо бити оно што јесмо. Треба да сачувамо
оно што је наше. Морамо знати своје корене.
Морамо се сећати своје колевке. И сутра, као и
јуче, морамо се на ћирилици рађати и крстити се и
умирати.
Чувајте је и ви у далеком свету.
''
Ћутим своју тугу
Иако знам,
Роде мој славни на југу!
Исткао си крвљу и сузом
Лепоте своје-као ћилиме.
И остао си последњи, а први
Целога века клеветан
А ја ћутим... а ја знам...'
danicirilice.org.rs