Осам заблуда о ћирилици

Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.

Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.

Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.

Слиједбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и његовати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који слиједе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти.

1. Асимилација је универзална, то је свјетска пракса.

Нема ничег мање тачног од тога. У свијету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примјера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и свјетски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мјере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.

Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.

Ни у региону, нема примјера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убједљиво, захтијевају свој језик који до прије десет година није ни постојао.

Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтијевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!

2. Срби су одувијек писали латиницом.

Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувијек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.

3. Ћирилица је превазиђена.

Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. вијеку, у вријеме Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити стољећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вијековима после тога, горјеће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мјери лично његово.

Подсјетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетјело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.

И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринијео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.

4. Са ћирилицом не можемо у свет.

Много је вјероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли умјетници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, приједност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.

5. Ћирилица није исплатива.

Тако гласи „крунски доказ” наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.

А ја их подсјећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вриједности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од умјетности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслијеђе, док Србију осиромашују.

6. Ћирилица вређа.

„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?” Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтијевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, тјерати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.

7. Ћирилица угрожава.

Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији примјер извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измјерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпјела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вјероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.

Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.

Али ћирилицом, подсјећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви свједоци.

8. Мит о двоазбучности

То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену, али потпуну замјену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: „Побринућемо се да свако дијете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе”. Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим дијеловима Југославије где се говорио новопроглашени „српскохрватски” језик. Умјесто тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмјерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.

Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?

За почетак, можемо непрестано да подсјећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успјешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсјећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човјечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасимо ћирилицу. Прије готово вијек и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смјели никад да заборавимо:

Поједини људи понос духа сузе,

па до неке среће могу да допузе

.……………………………

Ал` народ ниједан до највеће среће,

допузио досад није, па ни одсад неће!

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?

Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спријечимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама”.

Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:

Зашто, кад је већ у „Новосадском договору” било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити прије свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?

Андреј Фајгељ 

 

„Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани,2015, број 4, стр. 20-24.