Ономад “четовах” на фејсбуку са једним народним послаником, а поводом ћирилице.
Дадох му заправо сугестију да као јавна личност своје име и презиме на фејсбуку испише ћирилицом, јер засад је исписано опортуним писмом, ћелавом или скалпираном абецедом.
Премда је дотични био велики борац за ћирилицу, па и текстове на фејсбуку углавном пише њоме, ипак није променио енглеску верзију писања свог имена, нити јој је додао и ћириличну.
Оно што ме је готово насмејало, била је његова реченица у којој ми је саопштио да “не да Хрватима латиницу”.
Другим речима да и латиницу (тзв. Гајеву латиницу) сматра својим, српским писмом.
Много је њих, широм разних слојева и професија у Србији, који имају сличан став, који и латиницу и ћирилицу сматрају “равноправним”, а, ето, неки и српским писмима.
Код Хрвата, као што су показали догађаји поводом постављања “двојезичних” табли у Вуковару, очито не постоји тежња да и ћирилицу сматрају својим писмом, него је “строго” везују за Србе.
Чак темељније него што то данас чини добар део Срба.
Уза све трагедије које су се недавно издогађале на подручју бивше Југославије, ово је ипак време, не толико комедије, колико фарсе, коју као да је писао неко не баш талентован.
Коришчење и ћирилице и латинице у пракси значи: коришћење латинице.
Неки због свега тога логично мисле и тврде да је ћирилица угрожена.
Све је мање њих који је користе, а поготово незванично. Па и званично.
Међутим, као што сам већ помињао: ћирилица, настала преко Вука, је рођена као победник.
Давно пре појаве интернета настало је то писмо, које је, и по признању западних стручњака за интернет, готово идеално за интернет-коришћење.
За оне који “воле да компликују” је “неподношљиво једноставна”.
Готово математичка.
У њој је један једнако један. А један и још један једнако два итд.
У фонетској ћирилици је један глас један знак, а не као у разним абецедама са двознацима, трознацима итд.
А интернет је сав од математике.
На крају крајева, поставља се наизглед чудно питање:
Чија је (фонетска) ћирилица заправо?
Народна, српска, бар судећи по пракси, баш и није.
Вукова?
Таман колико је и трофазна струја Теслина.
И један и други су добијали идеје.
Верници би бар требало да знају од кога.
Лично, ћирилицу сматрам својим писмом, писмом за које сам вољно опредељен.
И зато је и користим.
Фонетска ћирилица, која је по мени Божје писмо или Божји дар, припада сваком ко је усвоји.
А што шта говори да ће је усвојити и они којима сада тако нешто не пада на памет.
Као што својевремено наследницима Рима, латинског царства, писма и бројева, није падало на памет да ће усвојити тзв. арапске бројеве упркос свим “крсташким” и другим ратовима са Арапима.
Драган Атанацковић Теодор