Сава Мркаљ – два вијека дуга

Ко је реформисао српску азбуку? Одговор на то једноставно питање можемо наћи на све стране; зато га, ваљда, сви знамо и зато је увек исти. Ево једног прототипског одговора:

„A 1818. Вук Ст. Караџић извршио је реформу српске ћирилице. Полазећи од начела ’пиши, како говориш’, избацио је све сувишне знакове старе азбуке; задржао је 24 слова и увео 6 нових слова … за посебне српске гласове… ђ је унео према нацрту Лукијана Мушицког, ј је узео из латинице, љ и њ је направио спајањем слова л и н са танким јером; ћ је већ постојало у југослов. ћирилици, а џ је узео из старе румунске и српске ћирилице.“ [Енциклопедијски лексикон „Мозаик знања“ – Српскохрватски језик, Београд, 1972, s.v. ћирилица]

Вук реформисао азбуку, Вук пошао од начела пиши као што говориш, Вук избацио сувишне знакове старе азбуке, Вук донио азбучно савршенство у коме једном гласу одговора једно слово… Већ стотинак година учимо ово као мантру, иако већ два вијека знамо да није било баш тако. И занимљиво је како се нека знања лако загубе и забораве. Тако је, на пример, када смо 1987. године славили два вијека Вука, један од познатијих проучавалаца Вуковог дела, у заносу слављења Вука, пос­тавио себи питање на које је одмах и одговорио:

„Или, на пример, откуда Вуку та генијално-једноставна азбука? Нигдје у свијету није нашао пример за ­­’копирање’­­­­­­! Али, кад читамо његова писма, видимо да и то потиче: из простог, здравог народног разума (још један његов омиљени израз, и још један наш велики заборав!).“ [Драгиша Витошевић,  „Вук и ми, данас“, Књижевна реч (Београд), бр. 306, 25. 9. 1987, стр. 7]

Вук заиста „нигдје у свијету није нашао примјер за ­­’копирање’­­­­­­!“ Био му је пред носом и добро му је био познат тај примјер који је копирао. Нашао га је у књижици Сало дебелога јера либо азбукопротрес, коју је 1810. године у Будиму граду објавио Сава Мркаљ.

У тој маленој књизи, која има свега 18 страна, Сава Мркаљ је пошао од једноставног закључка: „Отуда излази да за један језик треба онолико слова колико све ријечи његове имају простих гласова. Ако их је мање, онда нећемо моћи да запишемо сваку ријеч… 

Ако их је пак више, онда она, осим што су непотребна, могу с временом и да штете језику.“ Да би одговорио на питање које је сам себи поставио – Колико Србљи за језик свој требују писмена?, Мркаљ је постројио 42 слова дотадашње азбуке (Сликa 1. Стара азбука). Затим је на шест страна анализирао ту азбуку, а потом је, на двије и по стране, обавио липосукцију, уклонивши сало из старе азбуке. После Мркаљеве липосукције, српска азбука први пут је показала своје савршено тијело (Слику 2. Мркаљева реформисана азбука).

Обратите пажњу, те 1810. године добили смо савремену ћирилицу од 29 слова, у којој за сваки глас имамо по једно слово. У Мркаљевој азбуци слово дьувек и само означава глас ђ, слово ль увек и само означава глас љ, слово нь увек и само означава глас њ, слово ть увек и само означава глас ћ. На Слици 2 лијепо се види да је Мркаљ, језиком савремене науке речено, дефинисао фонолошки систем од 29 фонема и да је за тих 29 фонема предвидио 29 графема. Тај чисти однос гласова и слова, тј. фонема и графема, не нарушава чињеница да четири слова нису представљена једним знаком, него двознаком – та слова од два знака увијек и само означавају по један глас.

Мркаљ је био потпуно свјестан графичких „недостатка“ своје реформисане азбуке. Зато је на стр. 11 поменуо слово ћ (које би се могло користити уместо двознака ть) и зато је на стр. 13 написао:

„А шта да радимо са танким јером, да ли да га задржимо или да га одбацимо пошто ни оно није слово? – Што се мене тиче, требало би да слова дь, ль и нь (као што имамо ть) изрежемо у неком облику, па да онда и танком јер покажемо којим је путем отишло дебело јер.“

Другим ријечима, он се бавио ре­фор­мом система гласова и слова; њега није занимао изглед слова. Он је био теоретичар језика, а не дизајнер слова. 

А на последњој страници своје књижице, Сава Мркаљ је написао знамените ријечи: „Од данас сав наш правопис долази под ово начело: ’Пиши као што говориш.’“ 

Све то објављено је у септембру 1810. године, три и по године прије него што је Вук Стефановић Караџић први пут написао нешто о језику. И све смо то ми, некако, заборавили.

[caption id="" align="alignnone" width="468.0"] Упоредни приказ – Мркаљ 1810. и Вук 1814.[/caption]

Већ 1810. го­ди­не, чим се по­ја­ви­ло Са­ло де­бе­ло­га је­ра ли­бо азбу­ко­про­трес Са­ве Мр­ка­ља, не­ко је пре­по­знао огро­ман зна­чај и по­тен­ци­јал те књи­жи­це. Био је то ми­тро­по­лит кар­ло­вач­ки Сте­фан Стра­ти­ми­ро­вић. Он је, не ча­се­ћи ча­са, из­деј­ство­вао да се за­бра­ни штам­па­ње књи­га ње­го­вом ре­фор­ми­са­ном азбу­ком у бу­дим­ској штам­па­ри­ји. Сле­де­ће, 1811. го­ди­не зна­чај Са­ви­ног де­ла пре­по­знао је и о то­ме оста­вио тра­га Јер­неј Ко­пи­тар. 

Пар го­ди­не ка­сни­је, Јер­неј Ко­пи­тар је упо­знао Ву­ка са иде­јом о пи­са­њу на на­род­ном је­зи­ку и са Мр­ка­ље­вом ре­фор­мом азбу­ке и под­ста­као га да се по­за­ба­ви са­ку­пља­њем на­род­них пе­са­ма, од­но­сно да на­пи­ше крат­ку гра­ма­ти­ку срп­ског је­зи­ка. 

Та­ко је Вук Сте­фа­но­вић Ср­би­ја­нац 1814. го­ди­не у Ви­је­ни об­ја­вио Пи­сме­ни­цу срп­ско­га је­зи­ка по го­во­ру про­сто­га на­ро­да на­пи­са­ну. За­што баш Мр­ка­ље­вом ре­фор­ми­са­ном азбу­ком од 29 сло­ва? О то­ме сам Вук го­во­ри у Пи­сме­ни­ци:

„Г. Са­ва Мер­ка­и­ло, же­ле­ћи да би се та бу­на ути­ша­ла и да би сви уче­ни Ср­бљи ко­ји срп­ски пи­са­ти же­ле, на јед­на­ке ми­сли о то­ме до­шли и со­гла­си­ли се, пред­у­зео је то и из­дао на сви­јет ко­ја су из­ме­ђу сла­вен­ски пи­сме­на срп­ско­ме је­зи­ку по­треб­на, ко­ја ли не тре­ба­ју и ко­ја јошт не­до­ста­ју.

Но ово рје­ше­ње г. Мер­ка­и­ла (ко­је је та­ко исти­ни­то и та­ко ја­сно да га сва­ки Ср­бљин ко­ји здрав ра­зум има и бес­при­страст­но су­ди­ти оће, мо­ра одо­бри­ти) на­шло је љу­ди ко­ји­ма се не до­па­да. 

Но шта ли се до­сад и шта ли ће се икад свим људ­ма до­па­сти? Али ов­дје чи­ни ми се, ко­ли­ко сам до­сад по­зна­ти мо­гао, да би го­то­во сви уче­ни Ср­бљи ра­до Мер­ка­и­лу по­сље­до­ва­ли, али не сми­ју да со тим ко­ме во­љу не по­ква­ре, не­го за свој до­би­так и де­бе­ло јер, прем­да му се и са­ми под­сме­ва­ју, пи­шу.

Ја сад ов­дје, има­ју­ћи за на­мје­ре­ње успјех срп­ско­га књи­же­ства, не мо­гу дру­ге азбу­ке упо­тре­би­ти не­го Мер­ка­и­ло­ву, јер­бо за срп­ски је­зик лак­ша и чи­сти­ја не мо­же би­ти од ове.“

Вук на­да­ље у Пи­сме­ни­ци пре­при­ча­ва ко­ја је сло­ва Мр­каљ из­ба­цио из азбу­ке, а ко­ја је за­др­жао, да би на кра­ју за­кљу­чио исто што и Мр­каљ че­ти­ри го­ди­не ра­ни­је:

„Сад на­ша азбу­ка, или ка­ко про­сти Ср­бљи по Ср­би­ји и Хер­це­го­ви­ни го­во­ре, бу­кви­ца има 29 пи­сме­на, ме­ђу њи­ма ни­јед­но ни­је су­ви­ше, ни­јед­но зву­ко­пре­ми­јен­љи­во, ни­ти ко­је не­до­ста­је, не­го и је та­ман оно­ли­ко ко­ли­ко свој­ство срп­ског је­зи­ка из­и­ску­је…“

Ако по­гле­да­мо упо­ред­ни при­каз Мр­ка­ље­ве ре­фор­ми­са­не азбу­ке из 1810. го­ди­не и ва­ри­ја­ци­ју те азбу­ке ко­ју је Вук пред­ло­жио 1814. го­ди­не Упо­ред­ни при­каз – Мр­каљ 1810. и Вук 1814), при­ме­ти­ће­мо да је број сло­ва исти – 29 (ни код Мр­ка­ља ни код Ву­ка не­ма сло­ва џ). Вук је у Пи­сме­ни­ци пред­ло­жио да се ре­ди­зај­ни­ра­ју три Мр­ка­ље­ва сло­ва, та­ко што ће се сто­ма­чић тан­ког је­ра спо­ји­ти са ус­прав­ним цр­та­ма у сло­ви­ма л, н и д. Осим то­га, уме­сто Мр­ка­ље­вог сло­ва ть пред­ло­жио је сло­во ћ (што је већ Мр­каљ по­ме­нуо као мо­гућ­ност у Са­лу де­бе­ло­га је­ра). Дру­гим рије­чи­ма, Мр­ка­ље­вој ре­форм-тор­ти до­дао је три-че­ти­ри укра­са, али то је и да­ље оста­ла Мр­ка­ље­ва ре­форм-тор­та. Вук 1814. го­ди­не ни­је ни­шта бит­но про­мије­нио у Мр­ка­ље­вој ре­фор­ми­са­ној азбу­ци. Ни ка­сни­је Вук ни­шта бит­но ни­је мије­њао; из­ме­ђу 1815. и 1818. го­ди­не он је до­дао сло­во за глас џ (ко­ји ни Мр­каљ ни он пр­во­бит­но ни­су узе­ли у об­зир), узео је ла­ти­нич­но сло­во ј за од­го­ва­ра­ју­ћи глас и, пре­ма на­цр­ту до­би­је­ном од Лу­ки­ја­на Му­шиц­ког, из­ра­дио је но­во сло­во ђ.

Ме­ђу­тим, све што је бит­но у ре­фор­ми срп­ске ћи­ри­ли­це ура­дио је Са­ва Мр­каљ 1810. го­ди­не – по­ла­зе­ћи од на­че­ла да у јед­ном је­зи­ку тре­ба да има оно­ли­ко сло­ва ко­ли­ко у ње­му има гла­со­ва, из­ба­цио је ви­шак сло­ва ко­ји је оп­те­ре­ћи­вао ста­ру азбу­ку и си­стем­ски је ре­фор­ми­сао азбу­ку та­ко да у њој јед­ном гла­су од­го­ва­ра јед­но сло­во.

Го­ди­не 1814. Ву­ку је би­ло ја­сно и ко је ре­фор­ми­сао срп­ску азбу­ку и пре­ма ком основ­ном прин­ци­пу је азбу­ка ре­фор­ми­са­на. То је ре­као ја­сно да ја­сни­је ни­је мо­гло. Али ипак ни­је одо­лио да у пред­го­во­ру Пи­сме­ни­ци се­би при­пи­ше де­лић за­слу­га:

„Пр­ва и нај­ве­ћа кри­ти­ка ко­ја ће сре­сти ову мо­ју Пи­сме­ни­цу би­ће свр­ху на­чи­на пра­во­пи­са­ња; и ја сам, исти­на, о ово­ме мно­го сум­њао и раз­ми­шља­вао, но нај­по­сле ми се учи­ни­ло да је ова­ко нај­лак­ше до­те­ра­ти срп­ско пра­во­пи­са­ње под оно за­гла­вље – пи­ши као што го­во­риш, а чи­тај као што је на­пи­са­но… А во­ди ли овај мој пра­во­пи­са­ња на­чин упра­во к то­ме за­гла­вљу, то не­ка су­де ра­зум­ни рев­ни­те­љи срп­ско­га књи­же­ства.“

На тај де­таљ освр­ну­ће се Па­вле Ивић и Јо­ван Ка­шић у V то­му Исто­ри­је срп­ског на­ро­да (стр. 326), го­во­ре­ћи о Ву­ко­вој Пи­сме­ни­ци: „У пред­го­во­ру се ис­ти­че на­че­ло: ’Пи­ши као што го­во­риш, а чи­тај као што је на­пи­са­но’, ко­је се ка­сни­је у све­сти пу­бли­ке ве­за­ло за Ву­ка.“

И не са­мо то на­че­ло. За Ву­ка се ка­сни­је „у свије­сти пу­бли­ке“ ве­за­ло и укла­ња­ње ви­шка сло­ва из ста­ре азбу­ке. За Ву­ка се ка­сни­је „у свије­сти пу­бли­ке“ ве­за­ла и ре­фор­ма азбу­ке ко­ја је до­ве­ла до то­га да јед­ном гла­су од­го­ва­ра јед­но сло­во. За Ву­ка се ка­сни­је, у ко­лек­тив­ној свије­сти, ве­за­ло све што је ге­ни­јал­но ура­дио Са­ва Мр­каљ 1810. го­ди­не. А ми се Са­ви Мр­ка­љу ни 205 го­ди­на ка­сни­је ни­смо оду­жи­ли за оно чи­ме нас је за­ду­жио…

Мр Владо Ђукановић

Лингвиста, Лексиком, језички инжењеринг