Ко је реформисао српску азбуку? Одговор на то једноставно питање можемо наћи на све стране; зато га, ваљда, сви знамо и зато је увек исти. Ево једног прототипског одговора:
„A 1818. Вук Ст. Караџић извршио је реформу српске ћирилице. Полазећи од начела ’пиши, како говориш’, избацио је све сувишне знакове старе азбуке; задржао је 24 слова и увео 6 нових слова … за посебне српске гласове… ђ је унео према нацрту Лукијана Мушицког, ј је узео из латинице, љ и њ је направио спајањем слова л и н са танким јером; ћ је већ постојало у југослов. ћирилици, а џ је узео из старе румунске и српске ћирилице.“ [Енциклопедијски лексикон „Мозаик знања“ – Српскохрватски језик, Београд, 1972, s.v. ћирилица]
Вук реформисао азбуку, Вук пошао од начела пиши као што говориш, Вук избацио сувишне знакове старе азбуке, Вук донио азбучно савршенство у коме једном гласу одговора једно слово… Већ стотинак година учимо ово као мантру, иако већ два вијека знамо да није било баш тако. И занимљиво је како се нека знања лако загубе и забораве. Тако је, на пример, када смо 1987. године славили два вијека Вука, један од познатијих проучавалаца Вуковог дела, у заносу слављења Вука, поставио себи питање на које је одмах и одговорио:
„Или, на пример, откуда Вуку та генијално-једноставна азбука? Нигдје у свијету није нашао пример за ’копирање’! Али, кад читамо његова писма, видимо да и то потиче: из простог, здравог народног разума (још један његов омиљени израз, и још један наш велики заборав!).“ [Драгиша Витошевић, „Вук и ми, данас“, Књижевна реч (Београд), бр. 306, 25. 9. 1987, стр. 7]
Вук заиста „нигдје у свијету није нашао примјер за ’копирање’!“ Био му је пред носом и добро му је био познат тај примјер који је копирао. Нашао га је у књижици Сало дебелога јера либо азбукопротрес, коју је 1810. године у Будиму граду објавио Сава Мркаљ.
У тој маленој књизи, која има свега 18 страна, Сава Мркаљ је пошао од једноставног закључка: „Отуда излази да за један језик треба онолико слова колико све ријечи његове имају простих гласова. Ако их је мање, онда нећемо моћи да запишемо сваку ријеч…
Ако их је пак више, онда она, осим што су непотребна, могу с временом и да штете језику.“ Да би одговорио на питање које је сам себи поставио – Колико Србљи за језик свој требују писмена?, Мркаљ је постројио 42 слова дотадашње азбуке (Сликa 1. Стара азбука). Затим је на шест страна анализирао ту азбуку, а потом је, на двије и по стране, обавио липосукцију, уклонивши сало из старе азбуке. После Мркаљеве липосукције, српска азбука први пут је показала своје савршено тијело (Слику 2. Мркаљева реформисана азбука).
Обратите пажњу, те 1810. године добили смо савремену ћирилицу од 29 слова, у којој за сваки глас имамо по једно слово. У Мркаљевој азбуци слово дьувек и само означава глас ђ, слово ль увек и само означава глас љ, слово нь увек и само означава глас њ, слово ть увек и само означава глас ћ. На Слици 2 лијепо се види да је Мркаљ, језиком савремене науке речено, дефинисао фонолошки систем од 29 фонема и да је за тих 29 фонема предвидио 29 графема. Тај чисти однос гласова и слова, тј. фонема и графема, не нарушава чињеница да четири слова нису представљена једним знаком, него двознаком – та слова од два знака увијек и само означавају по један глас.
Мркаљ је био потпуно свјестан графичких „недостатка“ своје реформисане азбуке. Зато је на стр. 11 поменуо слово ћ (које би се могло користити уместо двознака ть) и зато је на стр. 13 написао:
„А шта да радимо са танким јером, да ли да га задржимо или да га одбацимо пошто ни оно није слово? – Што се мене тиче, требало би да слова дь, ль и нь (као што имамо ть) изрежемо у неком облику, па да онда и танком јер покажемо којим је путем отишло дебело јер.“
Другим ријечима, он се бавио реформом система гласова и слова; њега није занимао изглед слова. Он је био теоретичар језика, а не дизајнер слова.
А на последњој страници своје књижице, Сава Мркаљ је написао знамените ријечи: „Од данас сав наш правопис долази под ово начело: ’Пиши као што говориш.’“
Све то објављено је у септембру 1810. године, три и по године прије него што је Вук Стефановић Караџић први пут написао нешто о језику. И све смо то ми, некако, заборавили.
[caption id="" align="alignnone" width="468.0"] Упоредни приказ – Мркаљ 1810. и Вук 1814.[/caption]
Већ 1810. године, чим се појавило Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља, неко је препознао огроман значај и потенцијал те књижице. Био је то митрополит карловачки Стефан Стратимировић. Он је, не часећи часа, издејствовао да се забрани штампање књига његовом реформисаном азбуком у будимској штампарији. Следеће, 1811. године значај Савиног дела препознао је и о томе оставио трага Јернеј Копитар.
Пар године касније, Јернеј Копитар је упознао Вука са идејом о писању на народном језику и са Мркаљевом реформом азбуке и подстакао га да се позабави сакупљањем народних песама, односно да напише кратку граматику српског језика.
Тако је Вук Стефановић Србијанац 1814. године у Вијени објавио Писменицу српскога језика по говору простога народа написану. Зашто баш Мркаљевом реформисаном азбуком од 29 слова? О томе сам Вук говори у Писменици:
„Г. Сава Меркаило, желећи да би се та буна утишала и да би сви учени Србљи који српски писати желе, на једнаке мисли о томе дошли и согласили се, предузео је то и издао на свијет која су између славенски писмена српскоме језику потребна, која ли не требају и која јошт недостају.
Но ово рјешење г. Меркаила (које је тако истинито и тако јасно да га сваки Србљин који здрав разум има и беспристрастно судити оће, мора одобрити) нашло је људи којима се не допада.
Но шта ли се досад и шта ли ће се икад свим људма допасти? Али овдје чини ми се, колико сам досад познати могао, да би готово сви учени Србљи радо Меркаилу посљедовали, али не смију да со тим коме вољу не покваре, него за свој добитак и дебело јер, премда му се и сами подсмевају, пишу.
Ја сад овдје, имајући за намјерење успјех српскога књижества, не могу друге азбуке употребити него Меркаилову, јербо за српски језик лакша и чистија не може бити од ове.“
Вук надаље у Писменици препричава која је слова Мркаљ избацио из азбуке, а која је задржао, да би на крају закључио исто што и Мркаљ четири године раније:
„Сад наша азбука, или како прости Србљи по Србији и Херцеговини говоре, буквица има 29 писмена, међу њима ниједно није сувише, ниједно звукопремијенљиво, нити које недостаје, него и је таман онолико колико својство српског језика изискује…“
Ако погледамо упоредни приказ Мркаљеве реформисане азбуке из 1810. године и варијацију те азбуке коју је Вук предложио 1814. године Упоредни приказ – Мркаљ 1810. и Вук 1814), приметићемо да је број слова исти – 29 (ни код Мркаља ни код Вука нема слова џ). Вук је у Писменици предложио да се редизајнирају три Мркаљева слова, тако што ће се стомачић танког јера спојити са усправним цртама у словима л, н и д. Осим тога, уместо Мркаљевог слова ть предложио је слово ћ (што је већ Мркаљ поменуо као могућност у Салу дебелога јера). Другим ријечима, Мркаљевој реформ-торти додао је три-четири украса, али то је и даље остала Мркаљева реформ-торта. Вук 1814. године није ништа битно промијенио у Мркаљевој реформисаној азбуци. Ни касније Вук ништа битно није мијењао; између 1815. и 1818. године он је додао слово за глас џ (који ни Мркаљ ни он првобитно нису узели у обзир), узео је латинично слово ј за одговарајући глас и, према нацрту добијеном од Лукијана Мушицког, израдио је ново слово ђ.
Међутим, све што је битно у реформи српске ћирилице урадио је Сава Мркаљ 1810. године – полазећи од начела да у једном језику треба да има онолико слова колико у њему има гласова, избацио је вишак слова који је оптерећивао стару азбуку и системски је реформисао азбуку тако да у њој једном гласу одговара једно слово.
Године 1814. Вуку је било јасно и ко је реформисао српску азбуку и према ком основном принципу је азбука реформисана. То је рекао јасно да јасније није могло. Али ипак није одолио да у предговору Писменици себи припише делић заслуга:
„Прва и највећа критика која ће срести ову моју Писменицу биће сврху начина правописања; и ја сам, истина, о овоме много сумњао и размишљавао, но најпосле ми се учинило да је овако најлакше дотерати српско правописање под оно заглавље – пиши као што говориш, а читај као што је написано… А води ли овај мој правописања начин управо к томе заглављу, то нека суде разумни ревнитељи српскога књижества.“
На тај детаљ осврнуће се Павле Ивић и Јован Кашић у V тому Историје српског народа (стр. 326), говорећи о Вуковој Писменици: „У предговору се истиче начело: ’Пиши као што говориш, а читај као што је написано’, које се касније у свести публике везало за Вука.“
И не само то начело. За Вука се касније „у свијести публике“ везало и уклањање вишка слова из старе азбуке. За Вука се касније „у свијести публике“ везала и реформа азбуке која је довела до тога да једном гласу одговара једно слово. За Вука се касније, у колективној свијести, везало све што је генијално урадио Сава Мркаљ 1810. године. А ми се Сави Мркаљу ни 205 година касније нисмо одужили за оно чиме нас је задужио…
Мр Владо Ђукановић
Лингвиста, Лексиком, језички инжењеринг