Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем  не баве. Јер, када би се тиме бавили, потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.

- „Немам ништа против да ћирилица буде изборни предмет ономе ко то хоће, али то свакако није реформска мјера“ - Карамарко

- "Не треба од тога радити политичке конотације, дакле треба ћирилицу узети чињенично - она је хрватско писмо, она је, наравно, и српско писмо. Она је писмо и других народа", рекао је Борас за Хрватску телевизију.

Загреб – „На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице“, писало је у Законској одредби о забрани ћирилице која је донета 25. априла 1941. године, две недеље после проглашења НДХ, подсећа хрватски портал Index.hr.

Ко је реформисао српску азбуку? Одговор на то једноставно питање можемо наћи на све стране; зато га, ваљда, сви знамо и зато је увек исти. Ево једног прототипског одговора: „A 1818

Јако мали број нашиг суграђана се опредјељује да пише својим писмом. Мало сам трагао по интернету и у мору латиничних сајтова, пронашао сам пар. Мишљења сам да их вриједи посјећивати, наравно ради садржаја, али и ради писма.

Брзописни тип ћирилице који се формирао у дворској или државној канцеларији за владавине краља Милутина постао је у току XIV векаопштим канцеларијским писмом за акта писана на нашем језику у дубровачкој, а доцније и у босанској државној канцеларији, за владавине Твртка I. Много раније, дакако, брзопис је био одомаћен у Хуму, заједно са Требињем, Конавлима и Стоном, који су још били у саставу немањићке државе када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице.

Професор српског језика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића. Нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце јуначке песме.

Ономад “четовах” на фејсбуку са једним народним послаником, а поводом ћирилице.

Дадох му заправо сугестију да као јавна личност своје име и презиме на фејсбуку испише ћирилицом, јер засад је исписано опортуним писмом, ћелавом или скалпираном абецедом.

Бојан Јокановић је рођен 1985. године у Тузли. Током Одбрамбено-отаџбинског рата у Босни и Херцеговини, Бојанови родитељи су били приморани да напусте Тузлу и преселе се у Добој, гдје Бојан стиче основно образовање. Након завршене основне школе, Бојан уписује Богословију у Фочи, а своје теолошко образовање усавршава на Богословском факултету, такође у Фочи. Он данас предаје вјеронауку у неколико основних школа у Добоју, гдје ђацима, осим основних истина вјере, преноси и љубав према цртању. Прије свега, Бојан то чини кроз сликарске и ликовне секције, које је основао како би ђацима пренио своје знање и умијеће, а сложићете се, Бојан тога има на претек.

Треба ли ћутати и мирно посматрати како српска „интелектуална елита“ вулгарно пориче писмо српског језика којим говори? Заговарајући двоазбучје не само да уносе збрку у нешто што је кристално јасно (да је српско писмо ћирилица), већ том збрком намеравају ћирилицу сасвим потиснути и „протјерати“ из српског језика. Зашто? Одговор је једноставан! Да заборавимо ко смо и шта смо и да постанемо оно што нисмо и никако не можемо бити. Аустроугарска монархија и НДХ су прибјегавале забрани ћирилице, док „Четврти Рајх“ ради много суптилније. Покушавају нас убиједити у то да је ћирилица старомодна и непрактична и да се с њом, као ни са православљем, „не може у Европу“.