За интервју "ИСКРЕ" професор Милош Ковачевић каже: „Постдејтонска Босна и Херцеговина тако би требало да буде Калајев(ск)а држава „Босанаца“ као измишљеног народа, који као службени има само „босански“ као (лингвистички) измишљени језик. Дакле, држава, измишљеног народа и измишљеног језика!“

Повод за овај чланак лежи у тврдњи групе аутора луксузне туристичке монографије општине Равно (2018) да је мали надгробни Крст у порти цркве у Запланику након оштећења у последњем рату постао предметом фалсификовања Срба из Требињске Шуме на начин да му је придодат неодговарајући фрагмент са усјеченим словима српске ћирилице. Да то није написано, не би било овог чланка.

„Предлог измена и допуна постојећег Закона о језику и писму израдили су представници Министарства културе и Одбора за стандардизацију српског језика, али досад ништа конкретно није урађено. Сматрам да је то недопустиво дуго време. Прошло је толико времена откад га је Министарство проследило Скупштини, и ја сада могу да сумњам да ту постоји одређени проблем“, каже за Спутњик председник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић.

У Градској галерији синоћ је представљен роман "Зашто да пропустимо ту прилику?" аутора Весне Кешељ, који је заснован на стварним догађајима и судбинама током протеклог рата у БиХ.

„Наш народ није савршен, као што није савршена ни наша култура. Срби су у многим аспектима доиста запуштен народ, јер их већ деценијама издаје и продаје његова сопствена елита. Али, здраво језгро наше старе нације је сачувано. Ми смо топао и срдачан свет, помало наиван, али ипак спреман да кад год може помогне. Ми још увек верујемо у хуманост, у доброту, у божанску правду. Наше светиње нису празне, још увек не продајемо цркве за коцкарнице, не избацујемо децу из куће са 16 година,  нисмо још постали циничне и хладне машине за прављење пара…

Здравка Бабић, Билећанка са највише освојених награда и признања, освојила је трећу награду на пјесничком конкурсу "Милош Видаковић" у Рудом. Тим поводом објављујемо њену награђену пјесму "Он ме воли ћирилицом".

Сави Мркаљу, српском филологу, првом реформатору српске ћирилице и језика и претечи Вука Караџића, једном од најпросвећенијих Срба са почетка 19. века откривена је спомен-плоча у његовом родном селу Сјеничаку у Хрватској.

Херцег Нови се низом манифестација прикључио остатку Црне Горе у обиљежавању краја Првог свјетског рата и уједињења са Србијом. За петак и суботу најављен је научни скуп под називом "11. новембар - сто година од ослобођења и уједињења".

У наредном делу овог текста бавићемо се питањима заштите књижевног српског језика од затирања, деградације, онеписмењавања, и обесмишљавања. У глобализованом свету чијим информатичким системом и популарном културом доминира англоамеричка цивилизација, низ проблема које ћемо овде разматрати представља глобалне изазове, са којима се суочавају и велики светски језици попут француског, немачког, или руског. Истовремено, постоје други, специфично регионални изазови, везани за распад јединственог „српскохрватског“ језичког простора и насилне стандардизације нових „језика“ на просторима бивших југословенских република, који такође наносе значајну  штету српском народу и култури.

Уз закашњење од најмање 30 година, у српској јавности се најзад покренуло питање о законској заштити ћирилице — националног писма које Устав Србије проглашава за службено писмо српског језика, којим српски народ пише практично током целе своје писане историје, а које на наше очи нестаје са наших улица, из наших књижара, новина, и електронских медија.